Samopouzdanje je nešto što svima nama manjka s vremena na vreme. Svako ponekad sumnja u sebe i svoje sposobnosti i plaši se da će ishodi njegovih postupaka biti negativni i onakvi kakve u tom trenutku ne bi želeo. Međutim, postoje ljudi kod kojih to kao da nikad ne primetimo. Znate one osobe koje idu uzdignute glave i isturenih grudi kao kakvi Supermeni. Čini se kao da njima niko ništa ne može i kao da ih život stalno mazi. No, postavlja se pitanje šta je od ta dva:
Da li su oni zaista rođeni pod srećnom zvezdom pa im sve ide od ruke ili su samo naučili kako da se uspešno odupiru životnim nedaćama?
Kao neko ko prilično dobro stoji sa samopouzdanjem i kao neko ko ima zvanje i znanje psihologije da to potkrepi u slučajevima nužde, sa sigurnošću tvrdim da su samopouzdani ljudi oni koji su u stvari naučili kako da veruju u sebe i kako da se ne prepuštaju životnom skriptu samoomalovažavanja. Kad god svoje misli usmeravamo u pravcu traženja odgovornosti kod drugih ljudi ili života za svoje nedaće, i uđemo u ulogu „kukam nad svojom sudbinom“, mi ne prolazimo dobro. To je kada razmišljamo na primer ovako:
- Baš njega briga, on ima sreće.
- Ionako mi ništa ne ide od ruke, pa sigurno neću ni sad uspeti.
- Zabrljaću, sigurna sam!
Koje su šanse da ishodi budu dobri kada ovako razmišljamo? Vrlo mali! Pa onda ide logičan nastavak kojim se još više zakopamo: Tačno sam znala! Eto, lepo sam rekla! Taman nam je još i to trebalo.
Sve se desi onako kako ne želimo upravo onda kada skroz uđemo u ulogu tog „propalog slučaja“ koji celim telom i umom pažnju usmerava baš na te neželjene negativne ishode. A šta se može desiti ako situaciju obrnemo? Ako svoje misli i celo svoje držanje usmerimo u pravcu željenih ishoda?
Glumi dok ne postaneš to što glumiš
Ovo je moj slobodni prevod čuvene rečenice „Fake it until you become it“ koju zastupa socijalni psiholog Amy Cuddy u jednom od najpoznatijih TEDx govora. To je suštinska rečenica koja sve kaže. Po njoj naše držanje tela („poza moći“) utiče na to kako percipiramo sebe i kako nas drugi percipiraju. Drugim rečima:
Ako u kritičnim situacijama zauzmemo stav jedne Wonderwoman ili jednog Supermena, mi ćemo vremenom početi da osećamo i samopouzdanje koje dolikuje nekom od ovih superjunaka.
Zamislite sve one američke filmove u kojima neki glumac, pevač ili govornik pre svog nastupa stoji ispred ogledala uzdignute glave, isturenih prsa, onako pobednički, i sebi diže samopouzdanje rečenicama:
- Ti to možeš!
- Rasturićeš!
- Ti si super pevač/glumac/govornik!
- Oduševićeš ih!
I šta se desi u tim filmovima? Taj junak uglavnom brilira nakon toga i sa scene bivaju ispraćeni višeminutnim ovacijama. On tada još uvek nije možda skroz verovao u to da je baš toliko sposoban i talentovan, ali je odglumio samopouzdanje zarad potreba trenutne situacije. Nakon što su ishodi ispali onako kako je želeo, samopouzdanje mu se automatski podiglo jer je dobio dokaz da zaista dobro peva/glumi/govori, a to je ono što mu je trebalo. Pred sledeći nastup ili nije ni trebao da glumi ispred ogledala, ili je to uradio samo možda još jednom.
Zašto? Zato što mu je ta gluma zaista pomogla da poveća samopouzdanje i vremenom je on zaista i postao to što je u početku ispred ogledala glumio: dobar pevač/glumac/govornik.
Kako se ova tehnika za jače samopouzdanje može primeniti u stvarnom životu?
Iz ličnog iskustva znam da ova tehnika radi. Pre više od deset godina sam odmah nakon završetka fakulteta zaposlena u ustanovi u kojoj je moja mama pre toga radila već skoro 30 godina. Zbog toga sam naravno imala prednost u odnosu na druge kandidate. Meni je savest bila mirna jer mi je CV bio besprekoran, ali bilo je tu puno zlih jezika u firmi koji su polemisali o takvim okolnostima zaposlenja. Nisam se dala omesti. Misli sam u glavni postavila na sledeći način:
Moje je da im pokažem da sam stručna i vredna ovog zaposlenja. Tremu stavljam po strani, baviću se time kad stignem kući.
Ja sam psiholog i stranke učim tome kako da reše strahove, pa ne želim da oni ni kolege primete moje strahove.
Ja to mogu. Ja sam super profi psiholog.
I poze i moje držanje tela su pratili takve misli. Nisam sedela sklupčana za stolom, sa rukom na glavi u stilu „Joooj, šta me snađe!„. Umesto toga sam sa svima ostvarivala direktan kontakt očima, glas mi je bio siguran i jasan, ruke su bile za stolom ili pored tela, u zavisnosti od toga da li sam sedela ili stajala. Drugim rečima, poza tela mi je odavala utisak otvorenosti, slušanja, pristupačnosti, ali i sigurnosti.
Glumila sam da sam super stručna odmah po završetku fakulteta i vremenom sam to zaista i postala.
Retko sam kući nosila probleme stranaka koje sam na poslu čula.
Gotovo uvek sam uspešno proaktivno reagovala i rešavala sve ad hoc probleme.
Konstantno sam učila o struci, o odnosima sa kolegama i odnosima sa korisnicima mojih usluga.
Nisam priznavala „ne mogu“ niti „joj, kako ću?!„, već samo „uff, što je zaj***o, ali hajde da vidim šta mogu da uradim„.
Vrlo brzo su me kolege videle kao veoma stručnu u oblastima koje sam izabrala, počeli su da dolaze kod mene po savete i preporučivali me za poslove.
I sama Amy kaže da je njena tehnika zauzimanja poze moći posebno korisna kod poslovnih intervjua, sastanaka i javnih nastupa. Takođe, setite se nje kada se premišljate da li da priđete nekoj osobi koja vam se sviđa.
Ispred ogledala izvežbajte fizički i verbalni stav osobe koju biste i vi sami izabrali za intimnog partnera. Samopouzdanu, sigurnu u sebe, a opet ne nadmenu. I go for it, priđite. Ne gubite šanse!
Pre razgovora za posao razmislite o položaju tela koji ćete zauzeti. Govorite sebi da ćete rasturiti jer ste baš vi prava osoba za posao. Tako nastupite i pred poslodavcem. Ni vi sami ne biste želeli da zaposlite pokunjenu osobu koja ni sama ne veruje u sebe.
Pred javni nastup ponavljajte sebi kako ste baš vi prava osoba koja će na najbolji način da objasni zadatu temu jer baš vi znate o njoj mnogo više od većine publike, pa ćete sad to da im i pokažete.
I pratite rezultate. Biće bolji od dosadašnjih, sigurna sam.
S ljubavlju,
vaša Aleksandra
Samopouzdanje je nešto što poraste svim devojkama koje upišu moju Akademiju ličnog napretka. Dođite da pomognem i vama.
15 Odgovor
Isprobano draga Aleksandra, s moje i sinove strane, i nevjerojatno koliko je jednostavno i učinkovito. Najprije sam nekoliko tjedana testirala na sebi (2 minute može svatko odvojiti da ne znam kako ispunjen dan ima), a onda sam pokazala i sinu. Čak si sad sve češće „priuštim“ namjerno neku situaciju od koje sam prije imala strah, tek toliko da treniram sigurnost i smireno reagiranje (ovo još ponekad bude teško, jer se znam brzo uzrujati, glas počne treperiti, a to je idealno stanje da bi onaj preko puta nas dobio krila i tek onda napadao).
Hvala ti na divnom, divnom tekstu!
Ti si ovo meni pisala, jel’ da? 🙂 Super metoda, u par navrata proverena i uspešna!
Kao i do sada, zanimljivo i korisno!
I sebi i tebi 🙂
Drago mi je da je upraznjavas. Ovako ili onako, ali radi radnju!
Hvala. Drago mi je ako ti je tekst bio koristan!
Drago mi je ako je vec upraznjavas. Mislim da je posebno bitna, a i zanimljiva za nasu decu, i imacu je svakako na umu kada mi mali poraste, ako mu ne daj Boze bude bila potrebna. Ovde u Srbiji se kod dece te stvari nekako ostavljaju njima da se sami snadju, kao da se podrazumeva da imaju uvek dobro samopouzdanje 🙁
Nije ni ovdje kod mene bolje. Kćer je puno sigurnija u sebe, ali sinu i meni nedostaje još poprilično samopouzdanja. Muž je nedavno prvi pogledao video od Amy, pričao mi o njemu, pogledala sam ga i ja i odmah počela s treningom. Na poslu se događaju situacije koje me izbace iz takta, i znaš što radim? Odem na wc, 2,3 minute vježbam i bude bolje.
WC je resenje za mnoge stvari 🙂 Narocito kad postanes roditelj. Tih par minuta sto tamo izdvojimo za sebe, svasta nam korisno mogu doneti, heheheh
Često se zamislim kada idem sa decom i Sport Billy torbom i mantrom „Omnia mea mecum porto“, kako li izgledam tako pogrbljeno. I nije mi teško da kičmu stavim, u skoro sada već neprirodan položaj, ispravim se, i ponosno nosim sav svoj teret (uključujući i onaj unutrašni, of course). Odličan tekst, podseća i podiže! Hvala!
I ovaj tvoj zakljucak podize. Bas je tako kad si roditelj!
O ovoj metodi sam već puno puta pričala sa prijateljima i kako bi ju trebalo primjenjivati. Ali nikada nisam – jer nisam vjerovala da djeluje. Nekako se moj mozak ili ego nije s time mogao nositi … No, sada kad sam pročitala tekst kod tebe – sada mi to ima smisla 🙂 I te kakvog! Zapravo, čak sam pomalo i započela s time, sasvim nesvjesno. Neki dan me netko nešto pitao, a meni je bio bed reći „pravu istinu“ pa sam rekla da već radim to što si želim. Odgovorila sam kao da je već tako. Nisam u tom trenutku razmišljala o ničemu. Ali, znaš što ću ti reći – nakon što sam to izgovorila, osjetila sam i odgovornost i poticaj da to zaista i napravim. Čak sam se osjećala kao da to zaista već i je tako. U bit, da, ova metoda ima smisla. Hvala ti! Izgleda da su tvoje riječi trebale doći do mog mozga 😀
Upravo si objasnila jos jedan mehanizam koji stoji iza te metode – ta neka odgovornost prema sebi i drugima nakon te „glume“. Nisam o tome htela u tekstu, ali mislim da ima i do kulture kada je u pitanju vera u ovakve metode. Npr. Amerikancima je ona sigurno nasiroko poznata, jer je kod njih normalno da sebi i drugima boostuju smaopouzdanje i da uvek veruju kako sve moze i kako oni sve mogu. Kod nas to nekako nije slucaj i kao da ces ispasti i nedajboze lud ili prepotentan ako sebi na taj nacin pojacavas samopouzdanje. U fazonu „cuti i radi, nista se ne pitaj“.
Ja sam školski primer osobe koja zrači samopouzdanjem spolja, a u suštini ga nemam uopšte. Tako je bilo oduvek. Da li mi je to pomoglo u životu, ne znam, nemam takav utisak.
Pošto je tako otkad znam za sebe, ne mogu da uporedim rezultate takvog stava.
Uvek sam bila i čini mi se da ću uvek biti duboko koncentrisana na ono što je „unutra“.
Svakako da ti je pomoglo u nekim situacijama. No, ako zbog toga ne radis na svom unutrasnjem povremenom manjku samopouzdanja jer sve cesto ispadne kako treba zato sto ti spolja izgledas samopouzdano – e to moze biti problem! Ako si me razumela sta sam htela u jednoj recenici da objasnim? 🙂