Tema razvoda je nešto sa čim se profesionalno susrećem već više od 15 godina.
Moji gosti i ja smo o tome pisali u već postojeća 4 teksta na blogu.
Ono što je svima njima zajedničko je tema koja je nažalost najčešća nakon razvoda: kako očuvati roditeljsku komunikaciju nakon što je supružnička zamrla.
Retko koji par uspe da razdvoji ova dva i da očuva roditeljsku komunikaciju nakon razvoda.
Zato mi je bilo neizmerno drago kada mi se javila Jelena da piše o svom iskustvu toga kako je uspela da sa bivšim suprugom ostane prijatelj nakon razvoda.
Tekst vam prenosim u izvornom izdanju i prvom licu, baš kako i je i napisan.
Uživajte!
Ko je Jelena Vukčević?
Pišem ovaj tekst sa jakom željom da drugima bude inspiracija i podrška u savladavanju sopstvenih predrasuda.
Zovem se Jelena Vukčević. Diplomirani sam biolog i radim već 10 godina kao profesor biologije.
Koji je izazov koji si uspešno prebrodila i o kom ćeš ovde pisati?
Do nekih svojih velikih životnih dostignuća došla sam uglavnom sama.
Ta samostalna borba se nastavljala i u braku, pa sam pre 4 godine odlučila da se razvedem, nakon 11 godina zajedničkog života.
Mnogo mi je teško padalo da kroz mnoge emotivne bitke prolazim tada sama, što se kosilo sa predstavom koju sam imala o braku.
Moja potreba za konstantnim intelektualnim rastom, ambicije, želje za ‘stepenikom više’ od onoga na šta smo se navikli, potreba za izlaskom iz komfor zone često je ostajala potpuno neshvaćena sa Goranove strane.
To je dalje sve vodilo konstantnom udaljavanju od naših zajedničkih životnih principa.
Za mene je zaista tačna ona rečenica:
Najgora samoća je onda kada ste okruženi ljudima koji vas ne razumeju.
Goran i ja smo prestali da se razumemo.
Štaviše, potpuno smo postali ravnodušni na potrebe onog drugog. Ravnodušnost je dovela i do totalnog odsustva emotivne osnove našeg braka. Sve je počelo da se podrazumeva bez želje da „podrazumevanje“ pređe u delo.
I pored svega toga odluka za razvod je bila izuzetno teška i bolna.
Ali, i vrlo promišljena i izanalizirana.
Inače nisam impulsivna osoba koja donosi ishitrene odluke. Za ovu odluku mi je trebalo 2 godine.
Razvodi su uvek izuzetno bolni, koliko god se emotivno pripremali za to.
Kako ste prebrodili stres razvoda i uspeli da ostanete prijatelji nakon toga?
Moj bivši suprug i ja smo to prošli što bezbolnije.
Naravno, ne bi to bilo tako da nisam čvrsto odlučila da će moj bivši muž u mom životu imati onu primarnu ulogu koju treba da ima a to je da će uvek biti Tadijin otac.
Ja sam Tadijina majka i Goranova bivša supruga.
To što sam Tadijina majka svakako podrazumeva da sam ponosna, ali istom jačinom sam ponosna i na to što je baš Goran Tadijin otac, bez obzira na društvenu određenost našeg odnosa.
Upravo to je bila primarna osnova našeg odnosa nakon razvoda – roditeljstvo!
Ne mogu da kažem da je bilo lako doći do takvog odnosa gde prvenstveno postoji poštovanje i uravnoteženost.
Ključ je bio u toleranciji i čvrstoj volji.
Goran je u početku teško prihvatao novonostalu situaciju.
Bilo je tu dosta izmešanih emocija, gorčine, tuge, razočaranosti.
Ja sam se trudila da svaku njegovu emociju razumem i da zaključak svake reakcije donesem tek nakon nekakvih mojih analiza i promišljanja, a ne ishitreno.
Kada stvari malo ‘prenoće’ uvek ih drugačije i blaže razumemo.
Ključna stvar je u razumevanju uzroka reakcije. A ja sam znala da je ovde uzrok bila emotivna bol i zato sam u svakoj situaciji bila blaga, suzdržana i tolerantna.
Neki kažu da sam bila popustljiva prema njemu a ja znam šta sam htela da postignem: poverenje.
I jesam uspela u tome, jer najveće poverenje postižemo upravo razumevanjem tuđih potreba.
To što Gorana i mene više ne spaja neki papir ne znači da ja njega i dalje ne cenim kao ljudsko biće, sa svim njegovim slabostima i vrlinama.
Nas možda ne spajaju društvene norme i sociološki prihvatljivi principi, ali nas spaja jasna svest i intenzivna dubina roditeljstva.
Znam da živimo u društvu gde su osude na temu razvoda jako zastupljene, jer je porodica svetinja. Ja se sa tim apsolutno slažem, ali svetinja je samo funkcionalna porodica.
Ona u kojoj postoji poštovanje i uvažavanje. Na čijim osnovama leži vaspitanje našeg deteta.
Porodica koja prati razvojni tok deteta i izlazi u susret njegovim potrebama kroz empatiju.
Ona porodica u kojoj postoji emotivna sloboda mnogo pre nego prihvatanje šablonski prepisanih oblika ponašanja radi nekakvog ukalupljivanja.
I porodica u kojoj je ljubav prisutna kao konstanta u svakom aspektu životnih okolnosti.
Naše dete danas živi u takvoj porodici.
Takvu atmosferu smo Goran i ja stvorili stvorili svom detetu, bez obzira na papire.
Ključna stvar je bila u razumevanju i ličnom razvoju.
Oboje smo se trudili da razumemo jedno drugo, jer smo iz razvoda naučili kakve i kolikog intenziteta su bile naše greške.
I razgovor. Dosta smo vremena provodili pričajući.
Bez ustručavanja smo jedno drugom iznosili svoja mišljenja, ali i obrazloženja istog.
Mnogi će postaviti pitanje ‘zašto ste se razveli kad super funkcionišete’. Moj odgovor bi bio da mi funkcionišemo kao roditelji, ali ne kao partneri koji treba da dele ista životna uverenja.
Nažalost, naša nisu ista.
I te dve stvari smo jasno razgraničili.
Roditeljstvo je naša primarna uloga i rešili smo da zarad nje progutamo svaki izvor koji je hranio našu sujetu, egoizam i pohlepu.
I uspeli smo, sa visokim stepenom tolerancije, jakom voljom i razumevanjem.
To je sve proces koji se vremenom gradi, sa svojim usponima i padovima.
Šta bi poručila ljudima koji se nalaze u procesu razvoda?
Ne odustajte od razuma i ličnog razvoja.
Potrudite se da istinski razumete proces kroz koji prolazite. Edukujte se. Čitajte. Budite sa prijateljima da sve lakše prebrodite. Radite stvari koje volite.
Ispunite sebe poverenjem u proces koji želite da postignete i rezultat će biti tu.
Ne mora svaka naša reakcija na neprijtnu situaciju da bude odbrana ili napad.
To može da bude i razumevanje, blaga reč, savet.
Budite uporni u tome. Nije lako, ali ne reagujte napadima u neprijatnim situacijama, već svakoj situaciji dajte vremena i analize.
I ne, ne trebaju nam uvek generalizacije i loši primeri razvedenih ljudi. Ima toliko i dobrih primera u takvim situacijama, a o njima skoro i da se ne govori.
Naš primer je jedan takav.
Razum je benefit koji treba uložiti u svaki odnos.
Ljudi se mogu udaljiti u životnim principima, ali nijedan princip ne sme biti ispred roditeljstva.
Porodica je u srcu, a srce za papir ne zna!
Zato učite i radite na sebi. Ljudi to uvek na kraju prepoznaju i cene, čak i bivši supružnici.
I veliko hvala mom bivšem suprugu na volji da prepozna dobro u moru teških situacija koje razvod nosi.
Jedan odgovor
Bravo Jelena! Ovo treba da bude inspiracija za sve jake žene i one koje to tek treba da postanu.