Zašto potreba za prihvatanjem od drugih često nije dobra za vašu sreću?

Potreba za prihvatanjem od drugih ljudi mi je bila užasno važna u pubertetu. To se i očekuje u tom periodu, ali meni je ona bila baš, baš važna.

Ako bih čula da je neko rekao nešto loše o meni, ceo svet bi mi se u sekundi srušio.

Uveče pred spavanje bih redovno rezimirala dan i razmišljala da li je neko mogao pogrešno shvatiti neki od mojih postupaka. Pa onda sutradan odem to da ispitam i da se izvinim ako treba.

Bilo je tu toliko nesigurnosti, nepoštovanja sebe, orijentisanosti na druge, da se i sad stresem kad se setim tog perioda.

Oni koji su me upoznali u kasnijim godinama ne bi mogli poverovati da se radi o istoj osobi.

O da, to sam nekad bila ja.

potreba za prihvatanjem

Kako je ta preterana potreba za prihvatanjem bila toksična za mene?

Svi smo mi društvena bića i potreba za prihvatanjem je utkana u naše postojanje. Po Maslovu je ona jedna od osnovnih potreba svakog čoveka.

Ponekad je ona i od krucijalnog značaja za neku od vaših uloga – npr. važno je da vas šef prihvata, jer ćemo u suprotnom ostati bez posla.

Međutim, u mnogim situacijama potreba za prihvatanjem može biti nešto što vas odvede u nezadovoljstvo, depresiju ili strahove.

Potreba za prihvatanjem postane toksična za vas onog momenta kada sve svoje postupke usmerite ka tome da zadovoljite druge.

Kada vam je u mislima samo to da vas drugi vole i da misle lepo o vama, vi usput krenete da gubite ono najvažnije u celoj priči – SEBE!

Drugim rečima, krenete da zaboravljate svoje potrebe i svoju autentičnost.

Mislite li da sam ja u tim noćima razmišljanja ikad usmerila pažnju na sebe i ono što meni možda smeta u odnosu sa tim nekim ljudima?

Naravno da ne.

Oni, oni i samo oni. Ja nisam važna.

A kad sebi nismo dovoljno važni, nećemo biti ni drugima.

I zašto bi?

Dva su osnovna uverenja u osnovi preterane potrebe za prihvatanjem

 Kako svako naše ponašanje kreće od nekih bazičnih uverenja, tako je i u ovoj situaciji.

1. Svi me moraju voleti!

Oh, kako je ovo uverenje karakteristično za pubertet.

Mislim da ga imaju manje-više svi u tinejdžerskim godinama. Međutim, neke od nas ono je više “radilo”.

Takvo uverenje je u samom startu nerealistično, jer će se uvek naći bar jedna osoba koja vas neće voleti. Zbog ljubomore, zato što generalno nikoga ne voli, ili jednostavno zato što imate neku karakteristiku koju ona baš i ne gotivi.

A možda je samo imala loš dan.

I to je ok.

Da li vi sve ljude volite podjednako? Naravno da ne.

Mislim da se činjenica da vas ne mogu svi voleti lakše prihvata sa sazrevanjem i sticanjem iskustva.

Sa godinama krenete više da prihvatate sami sebe i da poštujete ono što jeste.

Drugim rečima – shvatite da je često važnije da se borite za svoje ciljeve, nego da dobijete odobravanje od drugih.

moliti

2. Ako me drugi ne vole, onda…

Ovde  mogu biti dve verzije nastavka:

  1. “.. moj život neće imati smisla”.
  2. “.. to znači da ja ne vredim kao ličnost”.

Ja sam imala onu prvu varijantu uverenja. Ceo svet je znao da se sruši u mojim očima ako saznam da me neko ne voli ili da me je neko “ogovarao”.

Pored onoliko ljudi kojima sam uvek bila okružena, hej! Ne, ja sam zbog jednog tuđeg odbacivanja stavljala jednakost između nečijeg prihvatanja i generalnog kvaliteta svog života.

Slično je i kod druge varijante uverenja: tu stavljate jednakost između tuđeg odobravanja i sopstvene vrednosti. A činjenica je sledeća:

Vi ste mnogo više od onoga što drugi misle o vama. 

Prihvatanje drugih jeste ponekad važno – da bi razmislili o svojim postupcima i da bi znali kako da ih prilagodite.

No, isto tako je važno da napravite balans između sopstvenog samopoštovanja i onog što drugi očekuju i misle o vama.

Kako naći balans između onoga što mislite o sebi i potrebe za prihvatanjem od drugih?

Meni su pomogle tri stvari:

1. Izgradnja samopouzdanja

To je nešto što ide sa godinama, ali je takođe nešto sa čim ljudi često imaju problem i u kasnijem dobu.

O samopouzdanju sam pisala u ovom i u ovom tekstu.

Suština je da kad verujete u sebe i drugi će vam biti više naklonjeni.

Onda kada izgledate slabo, bez samopoštovanja i inferiorno u odnosu na druge, oni će vas manje voleti.

Niko ne voli da se druži sa otiračima, zar ne?

2. Šta TI želiš da uradiš?

Da sam ovo pitanje postavljala sebi u pubertetu puno stvari ne bih radila. Jer su one bile zbog odobravanja od drugih.

I puno više nekih stvari bih radila. Uprkos neodobravanju od drugih ljudi.

Kada imate jaku potrebu da vas drugi prihvate i vole, vi često zaboravite šta je to što vama prija i šta je to što je zaista u skladu sa vašim bazičnim potrebama.

Iz tog razloga sebe ponekad valja priupitati:

Da li ja ovo sad radim zato što ja to želim ili zato što želim da me drugi vole?

3. Važno mi je šta bliski ljudi misle o meni. Ostali i ne moraju da me vole.

E ovo je uverenje koje sam uspešno usvojila, ne samo u glavi već i u praksi.

Sećam se jedne osobe iz društva koju sam upoznala malo kasnije u životu, na početku svojih tridesetih. Bez ikakvog razloga i povoda često se na mene pred svima brecala, vikala i prevrtala očima kad ja dođem.

A znate šta sam ja radila? Kulirala je i blago ignorisala.

Ona ista Saška koja bi ranije zbog toga imala neprospavane noći.

Jeste me ponekad malo žacnulo njeno takvo ponašanje, jer je zaista bilo bez razloga, ali me nije puno opterećivalo.

Sad je to sve bilo dosta lakše u odnosu na pubertet. Zato što sam znala ko sam, koliko vredim, i nisam mislila da je neprihvatanje jedne (nebitne) osobe nešto šte će umanjiti kvalitet mog života.

Takođe sam bila sigurna da njeno takvo ponašanje više govori o njoj samo nego o meni.

A i kad su bliski ljudi u pitanju treba biti pažljiv. Ni njihovo odobravanje ne treba uvek da bude prioritet.

Ukoliko se njihova kritika odnosi na nešto što vama nije važno, ona ne bi trebalo puno ni da vas dotiče.

Nisu sve kritike od iste važnosti za vas, pa samim tim ne bi trebale ni da zauzimaju jednaku količinu vaše pažnje.

A sada vi?

Da li ste i vi imali buran period vezan za prihvatanje od drugih?

Kako ste to prebrodili?

Podelite sa mnom.

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

6 thoughts on “Zašto potreba za prihvatanjem od drugih često nije dobra za vašu sreću?

  1. Da budem iskrena, 100 % prebrodila još nisam, ali uporno radim na tome (jer, pubertet je daleko iza mene, tako da stvarno više nemam razloga za izgovor 😀 ). Zapravo me više ne pogađa što netko tko mi nije važan misli o meni, nego se još mučim naučiti kako da me ne pogodi kad moji najbliži ne prihvaćaju moje odluke, razmišljanja, stavove. To je nešto što mi još oduzima puno energije i vremena. Ovo što pišeš za osobu koju si upoznala na početku 30-ih, da si ju kulirala i ignorirala- e to je nešto što pokušavam i sama. Barem pokušam ostaviti dojam da me ne pogađa, samo mi izgleda još ne polazi za rukom 😀

    1. I ja još uvek imam problem da me žacne iznutra, ali sam naučila kako da to ne pokažem u situacijama u kojima procenim da to ne vredi.

      Takođe, te situacije sa bliskim ljudima isto razumem. To je ono “treba da prihvatimo da se ne razumemo i da idemo dalje”, a za to je isto potrebno vreme i uvek bar malo neprijatnih emocija.

      Vidi da li kod vas ima neka edukacija koja se bavi asertivnom komunikacijom. Tu možeš naučiti puno korisnih stvari o komunikaciji sa drugim ljudima koja podrazumeva poštovanje sopstvenih prava, ali i prava druge osobe, o tome kako da se na pravi način uputi kritika, pa samim tim i kako da se osećaš kada primiš istu.

  2. Prepoznajem se u svakoj reči koju si napisala. Eh, moji pubertetski dani, toliko pod uticajem svakog tuđeg mišljenja. I koliko pogrešnih poteza sam povukla usled želje da ispunim tuđa, čak i pogrešna, očekivanja. I dan danas uhvatim sebe kako na prvom upoznavanju razmišljam o prvom utisku osobe sa druge strane. Trudim se da me to mnogo manje pokreće i definiše. Svakako je sve navedeno uspelo opasno da me zamisli.

  3. U odredjenim situacijama nikada necemo preboljeti pubertet 🙂 Bar znam za sebe da necu…ja se pokusavam voditi da sam na ovom svjetu da sebi ugodim,da sam ja sretna i zadovoljna i da rastem iz dana u dan. Pokusavam kazem da u situacijama gdje nisam prihvacena naucim nesto novo o sebi, kako se nositi s tim, pbicno prva spoznaja neprihvacanja me pogodi i nije mi svejedno, onda se malo potrudim ako ne ide jednostavno se postavim i to je to. U citavoj prci zapravo imam moralnu dilemu…ne zelim biti kao ti ljudi koji me ne prihvacaju, ne zelim se spustati na njihov nivo, kao mladja sam bila borac za pravdu, sad cu ja istjerati istinu na vidjelo…i nikad nije zavrsilo dobro 🙂 danas … budalama sutim, bliznji…povucem se cekam da se strasti slegnu i onda u miru rjesim situaciju. Priznam svoje pogreske i pokusasvam naci kompromis u citavoj prici. Ako ne ide okrenem se i idem svojim putem. Jer na kraju krajeva mi smo jedini koji mozemo sami sebe prihvatiti takvima kakvi jesmo, sa manama i vrlinama i oni koji nas zaista vole isto ce nas prihvatiti …

    1. Tako je. Ako mi sebe ne prihvatimo, nece ni drugi. Ukoliko mane uticu i na druge valja se truditi da ih nekako prilagodimo, ali ako neko trazi da se mi iz koreba menjamo, to svakako nije dobro ni za njih ni za nas. Niko nije na dobitku ako mi izgubimo sebe!

Volela bih čuti tvoje mišljenje: