Roditeljstvo te ponekad istrese iz gaća, ali te vrlo često baci i na sedmo nebo

Deset je uveče. On još ne spava. Obično bih u ovakvoj situaciji već polako postajala nervozna – mrtva sam, nisam se još ni istuširala, treba da ga uspavljujem, malo da budem i sa mužem, i još tako hiljadu nadovezuša. Ali večeras ne razmišljam tako, ne. Gledam ga i uživam. Strpljiva sam. Imam sve vreme ovog sveta.

I dok on brblja, isprobava reči koje je tog dana naučio i ne zna sa čim će pre da se igra, ja upijam svaki trenutak. Osećam baš ono o čemu stalno pričaju: “Uživaj u njemu i u svakom trenutku!” Iako znam koliko je to “u svakom” nerealno, sada sam uspela da uvatim baš taj momenat i neću nikako da ga pustim.

Već je pola 11. On se tek zaigrao. Koristim tu situaciju i trčim da se na brzinu istuširam. I dalje sam preplavljena emocijama i nekim smirajem. Razmišljam o njemu i o tome koliko sam zahvalna na celokupnom roditeljskom iskustvu. Hej, pa ja sada osećam i ono “Majka se ponovo rodila sa svojim detetom!” I zaista, koliko sam samo toga o sebi naučila za ove dve godine.

Da mogu da budem strpljiva do nepoznatih granica.

Da mogu izdržati i najgore nedaće i kao Feniks se iz pepela izdići, pa u sekundi nastaviti dalje. Kao da se ništa dogodilo nije.

Da mogu da volim bezuslovno i da iznova otkrivam koliko jedna ljubav može do beskonačnosti da raste.

Da mogu ideje “iz malog mozga vaditi”, sto puta ih okretati i iz njih uvek nešto novo uzimati.

Mnoge stvari koje su me ranije mučile sada mi nisu bitne. Nemam vremena da se njima opterećujem. Čoveče, pa to je ono “Ne zamaraj se nebitnim stvarima!”. Ja i to sada živim. Super!

On kao da oseti da sam preplavljena predivnim osećanjima prema njemu, eto i njega u kupatilu. Mamiiiiii. Taj osmeh i želja da me poljubi. Gleda me, a oči mu čistom ljubavlju govore. On me oseti, on me zna. Živeo je u meni devet meseci. Mi smo dugo bili jedno biće.

Njemu ne treba niko i ništa drugo. On je srećan jer smo mi pored njega. Tu, sad, usmereni samo na ljubav koju osećamo i koju nam on daje.

Probleme smo večeras ostavili negde u prošlosti, ili ispred praga da nas sutra sačekaju. Oni neće nigde pobeći. A ovo veče hoće. Brzo će proći, baš kao i ove dve godine. Naučila sam da sebe ne teram da tako razmišljam baš svaku noć, jer je to nerealno. Pored toga što sam majka, ja imam i druge uloge. Ali, MAJKA SAM PRE SVEGA DRUGOG, i zato učim da se što češće prepustim ovakvim večerima i da što više iz njih izvučem. To mi daje energiju i snagu, smiraj koji mi je potreban na kraju dana.

Da li je to ono “Iskoristi trenutak“? Rekla bih da da. Dete te uči da osećaš i to, kad god sebi to želiš da dozvoliš.

On dolazi i kaže “Tijooo. Daj tijo, mama!” Tijo je sika. Spreman je da spava. Zna da sam za danas dovoljno naučila i da je vreme za snove i neke nove izazove.

13882519_10210312028736431_5134342244541671921_n

Možda će vam se svideti i ovi tekstovi:

Trenutak za zamrzavanje

Pismo jednogodišnje bebe svojoj majci

Pismo dvogodišnje bebe svojoj majci

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!
Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

9 thoughts on “Roditeljstvo te ponekad istrese iz gaća, ali te vrlo često baci i na sedmo nebo

  1. Sve više sebe opominjem da zastanem nad obavezama i problemima i jednostavno uživam u momentu. Čak sam napravila #uživajumomentu kako bi me stalno podsećao da mu se prepustim. A tekst…kao da si mi čitala misli. 🙂

  2. Tekst je sjajan.Mozda mi se dopao jer sam i ja majka jednog decaka od 8 meseci pa vas potpuno razumem.Poslednji pasus ne znam da li sam najbolje razumela.Jel vi dojite dete od 2 god i ako je odgovor da zasto?

Volela bih čuti tvoje mišljenje: