3 stvari na koje obraćam pažnju u svom roditeljstvu

Skoro sam jedno svoje predavanje o roditeljstvu počela ne tako optimističnom rečenicom:

Nikad nije bilo teže odgajati dete.

Kako je predavanje teklo išli smo naravno ka optimističnijim zaključcima i konkretnim rešenjima, ali o čemu se tu pre svega radilo?

Svako vreme nosi svoje (breme i) rešenje!

U ovom svom ranijem tekstu sam više pričala na tu temu i rekla sam sledeće:

Izazovi koji se sad stavljaju pred ljude u velikoj meri se razlikuju od onih koji su postojali kad su naši roditelji ili bake bili mali. 

Tehnologija uzima maha, nezdravi stilovi života su sve prisutniji, a koliko tek ima promena po pitanju strukture porodice i načina odgajanja dece.

Zbog svega toga mislim da ne treba na nove stilove živote da gledamo kao “ovi mladi su razmaženi, stalno nešto izmišljaju“, nego pre u smislu “ovi mladi tako moraju jer su zahtevi modernog života drugačiji nego kad smo mi bili mladi“.

U ovom tekstu ću se pre svega baviti promenama u pristupu roditeljstvu.

 

Pre svega, na dete se već dugo ne gleda kao na objekat, već je ono subjekt baš kao i mi. I ono je na ovaj svet došlo sa određenim temperamentom i potrebama.

Dete je sa nama ravnopravno kad su u pitanju prava i osnovno dostojanstvo.

Zbog toga u porodici više ne postoji hijerahija moći: tata, mama, pa dete. Po tim pravima i dostojanstvu mi smo svi jednaki.

Takvo viđenje stvari predstavljalo je velike i bitne promene kako u roditeljstvu, tako i u našem društvu.

Dete ne dolazi na svet kao tabula rasa. Ono ima svoje potrebe, svoje emocije, a vrlo brzo (tu već oko 2. godine) će početi da ima i svoj stav.

Dok se ranije idealna porodica merila po tome “kako dete sve sluša i sve je kako mama i tata kažu”, sada je idealna porodica ona u kojoj se na pravi način rešavaju konflikti i ona u kojoj dete izrasta u samosvesnu osobu koja “zna da oseća”.

Realno, najvredniji dar koji detetu možemo dati je okruženje da oseti sve emocije i umeće da na pravi način izađe sa onim osećanjima koja nisu funkcionalna.

Međutim, sa novim pristupom roditeljstvu došli su i novi problemi…

Zaboravile su se obaveze i odgovornosti koje idu uz prava deteta.

Lako smo skliznuli u permisivno roditeljstvo – ono u kojem vlada haos, u kom nema pravila, i u kom dajemo detetu da vlada.

A detetu to ne treba! Dete će tako biti samo još nesigurnije!

Detetu je potrebno da uvažimo njegovo mišljenje i potrebe, ali mu je neophodno i naše vođstvo!

Kada na blag način postavljamo granice, uz poštovanje, toplinu i ljubav, dete se oseća sigurnim.

A kad ne oseća tu sigurnost, dete zglajzne!

Odgovornost za porodičnu dinamiku i osećanja imaju pre svega roditelji. Može se na decu preneti odgovornost za neke konkretne zadatke i dužnosti, ali ne i odgovornost za njihovu dobrobit! (Jasper Juul)

I onda kako ne biti roditelj koji previše dopušta? A opet ne biti i roditelj koji tuče svoje dete i koji ga uopšte ne vidi i ne čuje?

I sama sam često imala te dileme.

Retko sam klizila u tradicionalno, autoritativno roditeljstvo, ali jesam u permisivno.

A sve zato što sam i sama bila usmerena samo na dete, njegove potrebe, njegova prava.

To jeste važno, ali je jednako važno da ne zaboravim i sebe i svoje potrebe.

To je još jedna važna karakteristika “modernog” saosećajnog i povezujućeg roditeljstva.

Kao i još jedna možda najvažnija činjenica:

Ni za jedan problem u roditeljstvu ne postoji jedno rešenje koje će paliti kod svih.

Suština je u učenju, probavanju i vežbanju.

Kao i u osluškivanju svojih i dečijih potreba.

Šta je meni pomoglo?

Ovo su stvari na koje je meni i detetu važno da ja obratim pažnju, pa da oboje budemo zadovoljni u vaspitanju.

Rezultat su 5 godina ličnog istraživanja, edukacija i probavanja u praksi.

Iako sam psiholog, i ja sam se u roditeljstvu rodila kao tabula rasa. Baš kao i svi vi!

Ne mora da znači da će i vama pomoći iste stvari, ali vredi pročitati ih i zapamtiti kao moguću ideju koju možete primeniti u kriznim situacijama.

1. JA poruke

U ovom tekstu sam ih detaljno opisala.

To mogu biti rečenice poput:

  • Želim.. Volela bih..
  • Mislim…
  • Imam utisak…
  • Plašim se…
  • Srećan sam… Tužan sam…

Takav govor mi je u par situacija pomogao i u postavljanju granica ponašanja kod mog zvrkavog deteta, verovali ili ne!

Na primer, jednom prilikom zvrk se penjao baš visoko na neku spravu na igralištu. Uveliko već ni ja nisam mogla da ga dohvatim. Naučila sam već da ne govorim “Nemoj se penjati!”, ali ni samo “Siđi!” ovde nije palilo. Setila sam se JA poruka i probala sa:

  • Plašim se da ćeš pasti. Siđi!

Primetila sam da je zastao, premišljao se i ipak nastavio da se penje. Nisam odustajala i istim tonom sam ponovila iste rečenice.

I gle čuda, on je krenuo da silazi.

2. Humor

“Kad ti je najteže, a ti udari na smeh!”

Važi kako za odrasle, tako i za decu.

Mali zna u besu da mi upućuje one “ne volim te” poruke:

  • Mrzim te. Ne volim. Ti nisi moja mama!

Nisam se nikada nešto pecala na te rečenice jer znam da to bes iz njega govori.

A onda sam u par navrata krenula da se šalim na taj račun:

  • Ouu, pa ti želiš drugu mamu! Hoćemo da probamo da je nađemo? (Uzimam telefon) Haloo, jel ima tu neka druga mama za moje dete?

On se već smeje. Bes se umirio. Kreće naravno da govori kako ne želi drugu mamu. Ja krećem da ga grlim i polako nam se otvara prostor za razgovor o onome što je bilo.

Problem kod humora je taj što nemam uvek snage da se šalim, naročito kad je njegov bes toliko jak da i kod mene izazove istu emociju. Onda moram prvo da radim na umirivanju sopstvenog besa, pa mi nije baš do šale.

No, sebi sam zapisala humor kao podsetnik da mu se okrenem kad god sam u mogućnosti.

3. Pozicije!

Ovo mi je posebno važno kao kratak podsetnik u bilo kojoj frustrirajućoj situaciji, kako ne bih skliznula u permisivno roditeljstvo.

Detetu ne treba da smo mi na istoj ravni, niti da smo ispod njega. Njemu je isključivo potrebno da smo u poziciji “iznad njega”.

Ali, ne “iznad” u smislu “Sad ćeš da vidiš ko je gazda” ili “To je zato što ja tako kažem. Ja sam roditelj!

Ovde mislim na ono vođstvo s početka teksta.

Toplo, ali odlučno vođstvo – jer samo to detetu stvara sigurnost koja mu je neophodna za pravilan razvoj.

Umesto:

  • Dosta je više crtanog filma.

.. toplim i mirnim glasom reći:

  • Sad ćemo isključiti crtani film jer je vreme za tuširanje!

Ukoliko mi dete i pored toga negoduje, vrišti i ne prihvata ideju da se crtani film gasi, naučila sam kako da budem dosledna i da istrajem u ideji, a opet da poštujem njegovu želju.

Konkretnije, bez vikanja kažem nešto poput:

  • Ouu, ti bi još da gledaš crtani a vreme je za tuširanje.
  • Teško ti je.

Ili tako neka rečenica kojom ću mu dati pravo da se oseća kako se oseća i pokazati da ga razumem.

Nakon toga nije problem ako mu i skrenem pažnju:

  • Hoćeš da te nosim do kupatila? Hoćemo kao vozić ili ovako obično da te nosim?

Jer, na tuširanje se u jednom trenutku mora otići, jel da?

U navedenoj situaciji sam ostala u “gornjoj” poziciji roditelja koji postavlja granice koje se moraju postaviti. Ali, to nisam uradila uz nipodaštavanje, vikanje ili optuživanje.

Šta je još važno?

Suvišno je reći da nemam živaca svaki dan ovako da komuniciram sa detetom.

U danima kada sam istrošena i umorna znam i ja da viknem. U par navrata sam ga zbog žurbe na posao ujutro bukvalno vukla do kupatila.

Međutim, sve to sam radila uz svest da sam ja ta koja je izgubila kontrolu. Nisam imala očekivanje da će moje vikanje i uslovljavanje dovesti do rezultata.

Bila sam svesna da sam ja ta koja se mora umiriti i iskontrolisati, da bih i dete naučila istom.

Od kad sam popisala ove tri stavke kao podsetnik u svojoj roditeljskoj svesci i u svom umu, mnogo mi pomognu baš u tom smirivanju u danima kada osećam da sam slaba sa strpljenjem.

Samo se zapitam:

  • U kojoj si sad poziciji?

.. i onda usmerim pažnju na to kako da se vratim u tu “gornju poziciju”, ukoliko sam iz nje iskliznula.

Setim se humora i ubacim koju šalu, ukoliko ima mesta za nju.

Ili se vratim početku svih početaka: tome kako se ja osećam u tom trenutku i započnem razgovor JA porukama. Opet, ukoliko ima mesta tome u datoj situaciji.

Na kraju…

Već sam napomenula da tri pomenute stavke ne moraju biti elementi i vašeg roditeljskog podsetnika. Ne mora da znači da će prijati vama ili vašem detetu.

Gledajte na njih samo kao na ideju koju možete probati i u vašem roditeljstvu.

Ipak, ono uopšteno što je rečeno o roditeljstvu u prvoj polovini teksta važi za sve nas.

Neka to budu opšti principi koji će vas voditi na tom putu.

Zapamtite:

Vašem detetu je potreban blag i odlučan roditelj koji je spreman da uči i da isprobava najbolja rešenja za vas dvoje.

roditeljstvu

Volela bih čuti tvoje mišljenje: