Kako sam odlučila da postanem sama mama?

Uvek me fasciniraju jake ljudske životne priče.

One u kojima te snaga i upornost glavnih junaka ostave bez daha.

Posle kojih kreneš da razmišljaš sa čim se sve ljudi suočavaju, a ti te neke stvari ponekad možda uzimaš zdravo za gotovo.

Takva je i priča Marjete Pevec – žene koja je odlučila da uprkos tome što je sama, postane majka putem donorske sperme. Da postane sama mama.

To je put koji tek gradi i sa vama deli sve o njemu – od toga kako se odlučila da preduzme taj korak, kao i tome kroz kakve je borbe prolazila na tom putu.

Prejaka priča koja vredi svakog minuta čitanja.

Uživajte!

sama mama marjeta pevec

Ko je Marjeta Pevec?

Kako se odgovara na ovo pitanje?

Kako sebe definisati u par rečenica, svrstati se u nekoliko kategorija, stati pod okrilje nekih etiketa i da li se uopšte definisati?

Čini mi se da kako god sebe probam da odredim, kao da tu stavljam tačku.

Menadžerka. Blogerka. Wannabe preduzetnica. Balerina u snovima. Feministkinja.

A zapravo mi treba zarez, jer sam sve to i još mnogo više.

Stalno otkrivam nove stvari o sebi, stvaram neke nove identitete. Ali ono što me trenutno možda najbliže opisuje je mama u pokušaju.

Imam 43 godine i odlučila sam da postanem mama putem vantelesne oplodnje donorskom spermom.

Koji je životni izazov sa kojim si se izborila? 

Bilo ih je mnogo, tih izazova. Borbe sa samom sobom.

Možda bi bilo najtačnije reći da sam ja sama sebi najveći izazov.

Strahovi kojih sam se tokom života nakupila sprečavali su me da budem svoja, autentična ja, da volim sebe i da budem srećna.

Strah od uspeha, strah od neuspeha, strah da ću ostati sama, strah da više nikada neću biti sama, strah da ne umem da volim, strah da ne zaslužujem da budem voljena, strah da je kasno, kasno za sve.

Upornim radom na sebi uz veliku pomoć psihoterapeuta i podršku dragih ljudi, uspela sam da uklonim mnoge od njih, a mnoge i da umanjim.

Ali jedan koji se tvrdoglavo zadržavao i koji je sublimirao sve ove strahove u jedan bio je strah da postanem majka. Bojala sam se da bih bila loša majka, da bih mogla da odgajim neurotično dete, da neću umeti da ga naučim kako da bude srećno.

Šta ako pokupi moje strahove? Šta ako ne budem umela da ga volim?

Mnogo sam razgovora vodila na ovu temu, što sa prijateljima, što na terapeutskoj grupi. Pravila sam liste za i protiv roditeljstva, pasionirano branila svaki argument zašto bih ja bila loša majka, zašto nisam spremna za to, koliko bi bilo neodgovorno prema tom detetu da zadovoljavam svoje instinkte ili želje, a da zanemarim svoje realne mogućnosti.

I tako dalje i u krug, iznurivala ih svojim razlozima, ubeđivala da sam u pravu sve vreme potajno priželjkujući da me ubede u suprotno.

trudnoća majčinstvo

Sa ove distance mi je jasno koliko sam ih frustrirala svojim tvrdoglavim argumentima da ja ne treba da budem roditelj. Duboko sam im zahvalna na beskrajnom strpljenju i razumevanju koje su imali za mene i proces kroz koji sam očigledno morala da prođem.

Kako si se sa tim problemom izborila?

Momenat kada sam konačno prelomila da želim decu nije došao lako i svakako nije bio jedan momenat. Ta odluka se slegala u meni postepeno, odbacivanjem sloja po sloja strahova i odbrana koje sam tako marljivo godinama gradila.

Ako bih morala da izdvojim dva prelomna trenutka koja su dovela do moje konačne odluke da imam dete, onda su to ova.

1. Postavila sam sebi pitanje: „Kada bi sada, u ovom trenutku bila trudna, kako bi se osećala?“

Zatvorila sam oči i pokušala da zamislim kako dobijam tu vest. Da zamislim taj osećaj da nešto raste i živi u meni.

Zamišljala sam razne faze te trudnoće, lepe i nežne momente i one ne tako blažene i pomalo mučne momente. Odgovor koji je stigao iz mene bio je nedvosmislen:

Bila bih presrećna.

Nisam osećala brigu šta sad da radim, kako ću sama?

Nisam osećala strah od svojih godina i kako će moje telo da iznese trudnoću.

Za trenutak, nestali su svi strahovi i sumnje koji su me kao vrtlog vukli na dno.

A zamenila ih je radost, uzbuđenje da se rađanjem jednog života u meni moj sopstveni život potpuno menja. Prelio me je osećaj sreće i mira, pa čak i olakšanja koje dolazi kada donesemo neku tešku odluku.

Sav teret pitanja i sumnji kao da je spao sa mojih leđa i ja sam postala spremna za to novo poglavlje i nove izazove.

2. Drugi momenat je bio neminovno starenje i na kraju odlazak moje mačke Lucije.

Provele smo zajedno punih 20 godina. Moja najduža “veza” u životu.

mačka na terasi

Mnogo toga smo prošle zajedno – sve moje bubice, veze i raskide, moja promenljiva raspoloženja koja je tako strpljivo trpela, njeno odrastanje, ludosti i igrarije, sazrevanje i usporavanje, periode zanemiravanja i nepovezanosti, sve do perioda potpune usklađenosti i posvećenosti.

Kako sam ja rasla i što sam više radila na sebi, tako se i naš odnos tokom tih dvadeset godina menjao.

Razvijao se do samog kraja kada je između nas postojala izuzetna bliskost, razumevanje i mnogo ljubavi i pažnje.

Razvoj tog odnosa me je u nekom smislu ohrabrio da čak i uz sve greške koje ću kao roditelj neminovno praviti, uvek će postojati prostor da se odnos između mene i mog deteta menja i raste.

Par meseci pred kraj, Lucija je potpuno oslepela, pokazivala je i znake demencije i zbog svega toga, kretanje po stanu joj je bilo otežano.

Prepoznala sam sopstveno starenje u njoj, razumela sam šta znači kad te telo polako izdaje i kada nemoć sve više vlada tvojim danom.

Imala sam potrebu u tim danima da joj pružim što više ljubavi i nežnosti, da zna koliko je voljena i da nije sama, da sopstvene potrebe podredim njenim.

Posmatrala sam je kako se nosi sa starošću, sa koliko strpljenja i upornosti gura dalje, kako svaku novu prepreku napada sa hrabrošću i odlučnošću.

Ona se ne pita da li treba dalje.

Ona se ne žali kako je život surov prema njoj.

Ona ne pita da li će posle operacije moći sama do hrane.

Ona zna da mora da se kreće i da mora dalje.

Jer odustati od tog koraka dalje znači odustati od života.

Gledala sam kako se tako slepa relativno lako penje na kauč, ali da pri silasku dugo šeta duž kauča, pokušavajuću nekako da odredi razdaljinu do poda.

I tada sam shvatila da ona u stvari ne vidi ništa, da je za nju sve ispod linije kauča ambis i da se ona na kraju jednostavno pusti i skoči.

Divila sam se njenoj hrabrosti i tom poverenju u život da će sve ipak biti ok.

Razmišljala sam zašto ja nemam to poverenje u život?

Zašto ja ne mogu da uskočim u ono što me najviše plaši?

Da li je strah od poraza zaista toliko jači od želje za iskustvom?

Ako tapkam u mestu da li ja propuštam priliku da živim?

Da li ću da dozvolim da i posle 20 godina ja sebi i dalje postavljam ista pitanja i da žalim što nisam imala hrabrosti da idem za onim što želim?

srećna majka sa ćerkom u krilu

Nisam želela da pred kraj života zažalim što nisam imala hrabrosti da glasno izgovorim „da, ja želim dete“, učinim sve da ga i dobijem, uložim sve svoje emocije u taj cilj, pa čak i po cenu da se na kraju ne ostvari i ja ostanem slomljena još jednim gubitkom.

Nisam imala hrabrosti da se nadam.

Znala sam da ću manje žaliti ako probam i ne uspem, nego ako ne probam uopšte.

To bi za mene bio neispunjen život, život koji nije bio vredan življenja.

Odlukom da želim da imam decu, makar i sama, sva moja pitanja i sumnje nisu nestali.

Štaviše, na njih su se nadovezala neka nova pitanja i strahovi. Ali, ono što je sada drugačije je vera u sebe. Verovanje da ja kao i svako drugi zaslužujem da budem srećna, da sam dovoljno jaka i sposobna da se nosim sa svim izazovima koje život pred mene stavi, kao i poverenje da će sve biti ok.

Odbijam da strahovi upravljaju mojim životom i da me lišavaju duboko bliskih odnosa, iskustava i ljubavi. Kao moja Lucija, sa punim poverenjem u život i bez ikakvih garancija za uspeh, uskačem u ono što me najviše plaši ali i što najviše želim.

Zašto sama mama?

Nisam se odlučila da sama rađam i gajim dete zato što imam nešto protiv muškaraca, niti zato što mislim da mi ni za šta nisu potrebni.

Jednostavno, do sada nisam pronašla muškarca s kojim bih mogla da delim svoj život, a veza samo sa ciljem da se rodi dete za mene nije bila opcija, jer bi me učinila nesrećnom.

Sa druge strane, osetila sam da mogu sama, da imam jaku želju da imam decu i sposobnost i zrelost da ih gajim kako ja smatram da bi decu trebalo gajiti.

Zašto bih više čekala?

Da li sam razmišljala kako će se ta moja odluka odraziti na dete? Naravno da jesam.

Nijednoj odluci nisam pristupila neozbiljno i neodgovorno.

Razmotrila sam sve uglove i moguće prepreke, sve razloge za i protiv.

Nema pitanja ili kritike koje bi mi neko drugi uputio a da ja samu sebe već to nisam preispitala.

Smatram da je roditeljstvo najodgovorniji posao koji možemo da imamo.

U rukama držimo život, sreću i blagostanje jednog bića koje dosta dugo u potpunosti zavisi od nas.

To nije zadatak koji shvatamo lako i kome prilazim iz samo sopstvenih potreba.

Ono što me je ohrabrilo da donesem ovakvu odluku su sa jedne strane divne žene oko mene koje su iz različitih okolnosti postale same majke, uključujući i moju mamu, a odgajile su sjajne ljude i razvile divne odnose sa svojom decom.

Sa druge strane, ohrabrila me je ljubav.

Verujem da ako detetu pružim bezuslovnu ljubav i prihvatanje, ako budem majka koja je uvek tu za svoje dete, neko na koga ono uvek može da se osloni, da su onda sve prepreke premostive i sve rane zalečive.

Da li će moje dete morati da se nosi sa činjenicom da u jednom tradicionalnom, patrijarhalnom društvu ono raste bez oca? Da, hoće.

Ali svako od nas nosi neki teret kroz život, neki izazov koji mora da premosti i ovo će biti njegov.

Meni je najvažnije da moje dete bude srećno, i verujem da mu puko prisustvo oca u životu za to nije neophodno.

mama drži ruku deteta

Koje je pozitivna a koja negativna strana ovog izazova?

Iako još uvek nisam roditelj, znam da biti sama mama ima mnogo izazova.

Sva odgovornost je na meni, moraću sve sama, od nekih praktičnih stvari poput nošenja kolica, ustajanja noću i presvlačenja pelena, pa sve do onih težih izazova poput donošenja važnih odluka, nemanja s kim da podeliš ni lepe ni teške momente, s kim da deliš nedoumice oko vaspitavanja dece, života od jedne plate, itd.

Sa druge strane, naučiš mnogo o sebi.

Shvatiš da si daleko jača nego što misliš da jesi, da i ti i tvoje dete možete da računate na tebe u najtežim okolnostima, da ne moraš nikome da pravdaš svoje odluke.

Ono što je najvažnije i što sve izazove čini podnošljivim i vrednim muke jeste taj novi život koji stvaram, ljubav kakvu verovatno ne mogu ni da zamislim i osmeh koji leči sve.

Šta si naučila iz ovog životnog izazova? 

Donošenje odluke da želim da budem mama i to sama mama za mene je već velika pobeda.

Pobeda nad strahom koji me je dosta dugo paralisao i diktirao kako ću da živim svoj život.

Sa odlukom nije došlo samo veliko olakšanje, već i neverovatan osećaj slobode, jer sada ja diktiram uslove, a ne moj strah.

Ja odlučujem kako ću da živim svoj život, ja biram svoj put do sreće.

Uz taj osećaj slobode došao je i neverovatan nalet životne energije koja je bila zarobljena silnim preispitivanjem, sumnjama, bojaznima.

Zahvaljujući toj energiji, imala sam snage da krenem u proces vantelesne oplodnje, da počnem da pišem svoj blog i sa svetom podelim svoja najdublja razmišljanja i osećanja.

I sada, posle prvog neuspešnog pokušaja, imam snage da nastavim svoju borbu dalje i probam ponovo.

Naučila sam takođe da kada donesete ovakvu odluku i čvrsto stanete iza nje, potpuno svesni svih izazova i rizika, ali i sigurni da ste doneli pravu odluku, onda i drugi ljudi stanu iza vas.

Osim porodice i prijatelja koji su mi velika podrška, sve žene koje su me kontaktirale preko bloga imale su samo poruke ljubavi, ohrabrenja i podrške za mene.

Njihovo razumevanje i empatija vraća mi veru u ljude i daje mi snagu da u ovoj borbi istrajem.

Kako drugi ljudi mogu pomoći osobi sa takvim izazovom?

U Srbiji ima dosta predrasuda o vantelesnoj oplodnji, a pogotovu ako u taj proces ulazite bez partnera.

Ljudi nisu dovoljno  informisani o samom procesu, o izazovima sa kojima se mi susrećemo, kao ni sa razlozima zašto sve ovo zapravo radimo.

Nedavno sam se priključila Udruženju Šansa za roditeljstvo gde se trudimo da javnost što više informišemo o svim ovim problemima i da ujedno poboljšamo uslove pod kojima se obavlja VTO u Srbiji.

Apelovala bih stoga na ljude da se informišu više o ovim pitanjima, da otvoreno o njima razgovaraju i da nas podrže u našoj borbi, jer nam je podrška zajednice možda i najpotrebnija.

Šta bi poručila osobama koje se suočavaju sa istim izazovom?

Svoj blog sam pokrenula jer sam želela da otvoreno razgovaramo o pitanjima steriliteta, da razbijemo tišinu koja ga okružuje i da razmenjujemo svoje priče i iskustva i tako ohrabrimo i druge da se uključe u razgovor.

Pričajte otvoreno sa ljudima oko sebe, tražite podršku svuda gde možete i ni jednog trenutka ne dozvolite da vas preplavi osećaj stida ili srama.

Nemate čega da se stidite. Budite ponosni na svoju snagu i istrajnost u borbi za bebu.

Pratite Marjetu i njenu avanturu na njenom blogu Moj zigot.

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Volela bih čuti tvoje mišljenje: