Kako sam od samohrane majke postala supermama?

U februaru, mesecu ljubavi, posebno je važno pričati i onoj bazičnoj od koje sve kreće – o roditeljskoj ljubavi.

Kada su u pitanju deca samohrane majke ta ljubav posebno dobija na značaju, jer u toku dana od nje puno toga zavisi. Mnogo više nego kada su oba roditelja prisutna, pa taj trud mogu da dele.

Imala sam čast da na blogu povodom te teme ugostim jednu supermamu Vladanu, čije avanture inače možete pratiti na njenom blogu Sačekaj malo.

Za vas Vladana iskreno priča o tome koji su to izazovi samohranog roditeljstva, i predlaže neke stvari koje možete uraditi pa da i vi uspešno prođete kroz tu avanturu.

I na kraju da odgojite dete na kom ćete videti efekte svog vašeg truda.

Ko je Vladana Stanojević?

Ja sam hiperaktivna osoba koja je sticajem okolnosti promenila nekoliko potpuno različitih zanimanja.

Diplomirani ekonomista. Književni prevodilac za francuski.

Ljubitelj novih tehnologija. Web addict.  Pisac u pokušaju. Multitasking mi je srednje ime.

Sajt Sačekaj malo sam osmislila i napravila sama.

Koji je izazov sa kojim si se izborila?

Rekla bih da je čitav naš život satkan od izazova. Što bi rekao Nil Volš, „život počinje tamo gde se završava naša bezbednosna zona“.

Problem je samo što je svima nama, pa i meni, često lakše da zažmurimo i zaobiđemo izazove umesto da zaista živimo taj jedan život koji nam je poklonjen.

Mladost sam provela tako što sam životarila i krckala godine, ubeđena da ću zauvek biti mlada i zdrava te da je svo vreme ovog sveta predamnom.

Jednog lepog dana sam se probudila i shvatila da je vremena sve manje, a možda mi i ubrzano ističe. Poželela sam porodicu, decu, ili barem jedno dete, a šanse su mi bile slabe jer sam već bila zašla u godine.

Sledio je niz  bezuspešnih pokušaja vantelesne oplodnje, a nakon svakog pokušaja moralo je da protekne određeno vreme. I tako je prošlo još nekoliko godina. Naposletku, pošto život piše romane, moj poslednji pokušaj je uspeo.

Ali istovremeno se desio i rastanak od partnera – oca mog budućeg deteta.

Trudnoća mi je protekla besprekorno i sa tim izazovom sam se opušteno izborila. Sreća mi se osmehnula pa sam drugo stanje ispratila maltene kao posmatrač.

Pošto uglavnom previše razmišljam o svemu i manijakalno sam organizovana, sve što je potrebno za bebu bilo je spremno mnogo ranije. Svaku stvar imala sam u duplikatu ako ne i u triplikatu.

I ne, nisam sujeverna. Shvatila sam da niko neće kupovati umesto mene dok ja budem u porodilištu, pa sve sam obavila sama, mnogo ranije. 

No, kao što to bično biva, planiranje i maštanje je jedno, a realna situacija je nešto sasvim drugo.

Koji su izazovi toga da dete podižeš sama? 

Bez obzira da li dete podiže sama, ili u zajednici, pouzdano tvrdim da je svaka žena dolaskom bebe potpuno sluđena. Bar kad je prvo dete u pitanju.

Potrebno je da prođe izvesno vreme kako bi se novopečena majka otreznila i shvatila šta ju je zadesilo i šta je čeka, od tada pa do kraja života pre svega

totalno ludilo, i neizmerna sreća. 

Dok lično nisam postala samohrani roditelj, ja sam o takvom načinu života znala vrlo malo.

Postepeno sam počela da shvatam da ću:

• pored uobičajenih obaveza, dobiti i nove
• sve oko deteta obavljati ja
• stalno biti neispavana
• morati da radim više nego ranije, jer dobro je poznato da alimentacija nikada nije dovoljna za sve redovne i vanredne potrebe
• često biti usamljena. Klasične porodice uglavnom se drže ustaljenih šablona “porodičnog” druženja. Same majke sa decom retko se pozivaju na takva druženja.
• teško pronaći druge majke sa malom decom sa kojima bih mogla da razmenjujem iskustva.

Moje drugarice već su imale odraslu decu. Kada je moja ćerka pošla u jaslice, sklopila sam poneko novo prijateljstvo. Ipak, sve te majke iz vrtićkog okruženja bile su znatno mlađe od mene, tako da sam često uočavala diskretna zagledanja ispod oka, koja sam pripisivala mom statusu same majke, ali i razlici u godinama.

Bilo mi je izuzetno teško, kako fizički, tako i psihički.

Sreća što sam dobila prelepu zdravu devojčicu često je bila pomućena tugom što će biti uskraćena za klasični porodični okvir “mama-tata”. Brinula sam kako će na njen emotivni razvoj uticati činjenica da oca ne može imati uz sebe kad god poželi.

Mnogi su mi govorili da je za dete ovo bolji život nego da doživi stres razvoda.

Moja ćerka nikada nije živela sa ocem, pa je za nju bilo normalno da je uz majku a da oca viđa povremeno. Nisam ubeđena da je ovaj rezon ispravan, jer je ona vrlo brzo uvidela da njeni drugari uveče uz sebe imaju i majku i oca.

Vidim i danas da je ponekad tužna kad smo same, a presrećna kada smo svo troje na okupu.

Kako sam se izborila sa samostalnim roditeljstvom? 

Kada vam život priredi takvu situaciju, nemate drugog izbora nego da plivate. Malo prsno, malo kraul, pa leđno, pa potonete, ali na kraju uvek isplivate.

Još pre nego što se moja ćerka rodila, sve je bilo spremno. Ništa nisam delegirala, nisam imala kome.

Zatim, kada mi se ćerka rodila, a pošto sam ja klasičan štreber, odnosno isplanirana osoba, trudila sam se da o svemu što nas čeka razmišljam unapred.

• Pravila sam beskonačne spiskove.
• Trudila sam se da svaki obrok bude tačno na vreme.
• Na spavanje je išla rano. (Nikada neću zaboraviti naše prvo leto. Bilo je osam uveče, još je bilo dnevno svetlo, napolju su se deca igrala, a ona je spavala dok sam ja sedela uz njen krevetac u zamračenoj sobi.)

Gledam slike koje se povremeno pojavljuju na neizbežnom FB. Znate ono: „na današnji dan pre x godina“.  Tako mi je pre neki dan izašla njena slika iz 2012. Imala je tek godinu dana, na slici je spremna za jaslice, stoji na nesigurnim nožicama i kliberi se fotoaparatu.

Neki bi rekli, kao da je bilo juče. A ja sam pomislila – kao da je bilo pre pedeset godina, a ne samo pet. Kao da je bilo u nekom drugom životu.

Gedam nju, kako raste zastrašujuće brzo.

Gledam sebe u ogledalu, i vidim tragove tih šest godina neprekidnih napora da:

• sve pojede.
• bude zdrava.
• uvek bude čista i lepo obučena.
• dobije sve što poželi.
• zaradim za sve što poželi.

Svesno ili podsvesno, njene potrebe sam stavila na prvo mesto i tog principa sam se uvek držala.

I bilo je često baš teško.

Kako mi je dete raslo, ja sam polako dobijala na samopouzdanju jer sam shvatala da se sav trud koji sam uložila isplatio.

Ćerka mi je zdrava, prava, pametna. Nikada nije bolesna, lepo je vaspitana i omiljena u društvu.

Početkom ove godine odlučila sam da postavim sopstveni sajt.

U pitanju je dnevnik mojih priča i utisaka, koje sam želela da podelim sa drugima.

Nazvala sam ga Sačekaj malo – dnevnik Supermame.

Zašto supermame? Jer sam se oduvek gnušala naziva “samohrana” majka.

Po meni reč samohrana do krajnjih granica banalizuje sav trud i angažovanje majki koje same podižu decu, a majku svodi na hranitelja.

Samohrane majke su zapravo Supermame, koje osim toga što svoju decu “hrane”, one vode računa o njihovom kompletnom fizičkom i emotivnom razvoju i ulažu ogromne napore kako bi same obavile taj izuzetno odgovoran zadatak.

Pri tom sebe često lišavaju mnogih stvari kako bi detetu pružile što više.

Kako drugi ljudi mogu pomoći majkama koje sam odgajaju decu?

Nedavno sam objavila tekst o društvenoj izolaciji u kojoj se same majke često nalaze.

Da, to se zaista tako dešava.

Parovi sa decom se druže sa parovima sa decom. Same majke retko ko poziva na nedeljno gledanje, na izlet, u šetnju. Ljudi uglavnom ovoga nisu svesni, a meni se više puta desilo da predamnom roditelji upute poziv – drugim roditeljima, a mene elegantno zaobiđu.

Ne zato što me ne vole, ili zato što ne vole moje dete.

Već zato što parovi sa decom vole da se druže sa drugim parovima sa decom.

Dakle, ako živite u tradicionalnoj porodici sa decom, osvrnite se ponekad na situaciju samohranih roditelja, i nađite im se tako što ćete tog jednog roditelja pozvati na druženje sa svojim detetom.

Nama ne treba mnogo, kafa je dovoljna. A ulepšaćete nam dan, nedelju, mesec.

Da li je iz ove situacije izašlo nešto pozitivno?

Odmerila sam svoju snagu protiv mračnih sila univerzuma.

Da li sam pobedila, vreme će pokazati.

Jedno je sigurno, istrošila sam svoje telo i um mnogo više nego što sam mogla da pretpostavim. Upotrebila sam sve svoje fizičke i mentalne resurse i iscrpela se, iz straha da neću biti na nivou zadatka.

Mnogo je teško, a toga sam postala svesna tek kada sam se našla u ovoj priči.

Često kažu: ono što te ne ubije, učiniće te jačom. Postala sam jača, to je sigurno.

I dalje učim, a dokle god učimo, u nama ima života i mladosti.

Čini mi se da sam tek nedavno postala svesna – šta je ljubav.

Ono kad se gledate u oči, a onda zagrlite jako, najjače. Onda kada mi dete kaže : „oduvek sam želela da imam baš ovakvu mamu“.

Sve ostalo sam znala i pre nje, ali ovo nisam znala: da će mi idealno veče biti- nas dve, crtaći & kokice.

Šta bi poručila drugim majkama koje se nalaze u sličnoj situaciji?

Ako ste samohrana majka, vi ste zapravo – supermama.

Zvuči bajno, zar ne ? A zapravo je preteško.

Roditeljstvo nije lak posao ni kada živite u zajednici. Sukobi, problemi, kojekakve nezgodne situacije.

A kad ste samohrani roditelj, na sve ovo dodajte duševnu bol i stres kada se rastajete od deteta jer ide kod oca.

Dodajte detinje želje i potrebe koje ponekad ne možete ispuniti jer ste sami.

Dodajte nedostatak novca i vremena.

Ali – uprkos svemu ovome, kad god vam bude teško pomislite na sve one lepe trenutke koji pripadaju samo vama.

Pomislite na neizbežan proces sazrevanja i na sav uloženi trud koji će i od vas i od deteta napraviti boljeg čoveka.

I počnite da pišete blog. Kako biste i vi makar tako pomogli onima kojima je pisana reč uteha i pomoć.

Pratite Vladanu na njenom blogu.