Samoubistvo bliske osobe – kako sam ga prihvatila i nastavila da gradim uspešan život?

Samoubistvo je nažalost tema o kojoj često čujemo. Ili je to još jedna bombastična vest iz crne hronike, ili je u pitanju čak neko za koga smo čuli, koga poznajemo.

Meni je to i česta tema koje se dotaknem u radu, obzirom da sam psiholog.

Nisam uspela da dođem do novijih podataka, ali po podacima iz 2015. godine u Srbiji je stopa samoubistva tada iznosila 15,0 (broj samoubistava na 100.000 stanovnika) i bila je viša od Evropskog proseka koji je iznosio 13,8.

U periodu od 10 godina pre, kada smo bili u radnim devedesetim i teškoj ekonomskoj krizi, stopa je iznosila čak i 19,5.

Samoubistvo je događaj koji članove porodice ostavi u velikoj neverici i raznim nedoumicama i problemima. Kako, zašto, zašto nismo znali, zašto nismo još nešto uradili?

I tako dalje.

A rezultat često budu sramota i nedostatak volje da se o samoubistvu priča, upravo zbog te sramote i nesigurnosti.

Zato sam bila neizmerno srećna kada je hrabra Ivana odlučila da napiše ovaj tekst o toj temi, i svom iskustvu prihvatanja samoubistva svog oca.

Divim se njenoj snazi da tako težak događaj prebrodi i hrabrosti da o tome javno piše, ne bi li pomogla i drugima koji su u njenim cipelama. A znam da vas ima takvih.

samoubistvo bliske osobe

Ko je Ivana?

Moje ime je Ivana Magda, živim u Zrenjaninu.

Ja sam pravnik koji se trenutno bavi administrativnim poslovima.

Zaljubljenik sam u psihologiju, i imam plan da spojim formalno obrazovanje i ljubav u buduće zanimanje u oblasti ljudskih resursa.

Mama sam jednog trogodišnjeg dečaka, koji mi je stalna inspiracija da učim i napredujem.

Koji je životni izazov sa kojim si se izborila?

Bio je to 07.07.2009.

Letnji raspust. Ja sam došla kući da spremam ispite za septembarski rok.

Kao i svaki student kod kuće se osećam opušteno. Spavam duže, ustajem u vreme ručka, učim, izlazim. I svaki dan to ponavljam.

To mi je bio plan i tog leta 2009.

Međutim, tog dana ustajem i mama mi bojažljivo govori da tata nije tu. Primećujem strepnju u njenom glasu.

Posle nekog vremena dobijamo informaciju da je moj otac izvršio samoubistvo.

Prve reakcije su neverica i šok.

Znala sam da je anksiozan i depresivan, ali takav je bio prilično dugo.

Neka takva ponašanja je pokazivao praktično od kad ja znam za njega.

Prosto sam mislila da je to njegova ličnost i da će on tako živeti dugo.

Kako si se izborila sa tako teškim događajem kao što je samoubistvo bliske osobe?

Brzo sam se sabrala i spontano sam preuzela na sebe odgovornost za sve što se dalje odvijalo.

Mama i sestra su bile baš skrhane, pa sam nekako intuitivno mislila da ja moram da budem jaka da se ne bi sve raspalo.

U suštini se skoro sve već raspalo, ali ja sam pokušavala da držim pod mojom kontrolom one stvari koje sam mogla.

Kada smo obavili administrativne i ostale tehničke poslove oko sahrane, počeli smo zaista da se suočavamo za težinom situacije u kojoj se nalazimo.

Mama, sestra i ja ostale smo same, bez osobe koja je bila stub naše porodice i jedina osoba koja je privređivala u porodici.

Mama sa svojih 40 godina so tad domaćica. Sestra upisala prvu godinu studija. Ja na trećoj godini studija.

Prve dane posle sahrane iskoristile smo u pravljenju planova kako ćemo dalje.

Razmišljale smo šta možemo da uradimo da bismo finansijski preživele. Shvatile smo da imamo resursa da preživim nekih pola godine – godinu dana, pa smo malo odahnule.

Sa ove vremenske distance shvatam da nam je u tom trenutku bilo lakše da se bavimo takvim tehnikalijama i pravljenjem planova, pre nego samim gubitkom. 

Možda u tom trenutku nismo imale dovoljno snage da se svesno bavimo žalovanjem..

Ono što nam je sigurno najviše pomoglo jeste to što smo se nas tri držale zajedno. Bile smo podrška jedna drugoj.

Odlučile smo da prekid studija ne dolazi u obzir. To nam je bilo jako bitno.

Na sve moguće načine smo prevazišle razne prepreke na tom putu. Moja mama se sa 40 godina prvi put u životu zaposlila. Položila je vozački ispit.

Sestra i ja smo radile honorarne poslove – kao promoterke, konobarice.

Prihvatile smo da ćemo finansijski mnogo teže živeti, ali da nam je cilj da obezbedimo sebi školovanje i egzistenciju.

I da je najbitnije da smo zdrave i da vodimo računa jedna o drugoj.

Sada smo obe odrasle osobe, koje su završile svoje fakultete, zaposlene, i sa svojim porodicama živimo pristojne živote.

Ja sam kasnije shvatila da sam možda previše ušla u ulogu pomagača i preuzela na sebe da budem jaka i da ne pokažem slabost. A to me je trošilo.

Vremenom sam počela da učim kako da pokažem i svoju slabiju stranu. I meni je takođe često teško. I ja mogu da pokažem drugim ljudima da sam ranjiva.

Moram priznati da to još uvek nisam skroz savladala, ali što više to osvešćujem bliže sam prihvatanju svoje ranjive strane.

samoubistvo oca

Šta bi poručila ljudima koji su takođe preživeli samoubistvo bliske osobe?

Moja poruka ljudima koji takođe kod sebe primete taj neki drajv da budu konstantno jaki u ovakvoj situaciji je da zaista budu stpljivi sa sobom.

To je put koji može da bude prilično dug i trnovit, ali ne treba odustajati.

Ono što je kod mene bila prekretnica je definitivno odlazak na psihoterapiju.

U tom trenutku sam mislila da sam krenula na psihoterapiju zbog drugih problema, ali sve je to bilo povezano i na kraju je isplivalo na površinu.

Dakle, moj drugi savet je da ukoliko imate bilo koji sličan problem obavezno potražite stručnu pomoć.

Ono što je posebno težak aspekt ove cele naše priče jeste to što je jako teško prihvatiti da je nekom tvom život bio toliko težak da je rešio da ga na tako strašan način napusti.

Svaka od nas se na svoj način suočavala sa gubitkom. Bilo je tu i dosta griže savesti, osećanja krivice i racionalizacije. Čak i sramote.

Ono što je meni pomoglo jeste istina.

Uvek sam iskreno i otvoreno govorila o celom našem iskustvo vezano za samoubistvo oca. Želela sam da izbegnem da ljudi tu priču koriste da bi napravili nekakvu famu oko toga.

A bilo je svega.

Ljudi različito reaguju kada čuju da je neko počinio samoubistvo. Svakakve komentare sam čula.

Zato je moj savet i taj da u ovakvoj situaciji ne doživljavate sve lično. Ljudi kod nas generalno malo znaju o depresiji. O samoubistvima još manje.

I onda je to pogodno tlo da o svemu kreiraju neko svoje mišljenje.

Još jedan savet jeste da ukoliko se nađete u ovako teškog situaciji, ne ustručavajte se da tražite pomoć od drugih.

Biće ih dosta ko neće hteti ili moći da vam pomogne. Međutim, biće i onih koji će želeti.

Moja mama se upravo zahvaljujući pomoći drugih ljudi zaposlila. Ja sam dobila potvrdu da ne moram da prisustvujem predavanjima. Sestra je dobila dom.

Ono što je gotovo sigurno je to da čovek teško ikada može skroz da prihvati da je voljena osoba morala da ode na ovaj način.

U suštini ti naučiš kako da živiš sa tim.

U početku možda više žališ sebe i to što si ostao u takvoj nemiloj situaciji.

Sada posle toliko godina, ostala je samo žal za njegovim mladim životom.

Koliko je stvari mogao još da uradi i da doživi u životu. Koliko je ljudi mogao da upozna.

I dalje mi oči zasuze kad pomislim koliko bi voleo da vidi svoje unučiće.

Ako neko ko čita ovaj tekst ima problema sa depresijom, volela bih da mu kažem da naravno obavezno zatraži stručnu pomoć.

I volela bih da vidi da iz mnogih teških situacija čovek može da izađe.

Takođe, recite bliskim osobama kako se osećate.

Za svaki problem postoji neko rešenje.

samoubistvo

 

Volela bih čuti tvoje mišljenje: