Neki se snovi ostvaruju, a neki baš i ne!

Generalno podržavam onu priču „Kad nešto jako želiš i to vizualizuješ, to ti se na kraju i ostvari„.

Manifestovalo mi se to više puta u životu. Priča je jednostavna – kad usmeriš svoje misli, ti usmeriš i svoje akcije ka tom jednom cilju, i tako baš, baš povećaš šanse da ti se to nešto i ostvari.

Simple as that.

 

Ali, šta kad sve to radiš, a želje ti se opet ne ostvare?

Dešavalo mi se, bogami, i to.

Rekla bih da sam aktuelno u jednoj takvoj velikoj životnoj tranziciji. Puno ružnih stvari se nakupilo odjednom i u fazonu sam: „Bože, šta još može da se desi?!„.

Sve pozitivne misli, vizualizacije i molitve sam usmerila ka jednom cilju za koji je bilo jako važno da se desi. No, na kraju sam došla do jednog velikog NIŠTA!

Džaba mi sve bilo. Nije ispalo onako kako sam želela.

Očekivano je da sam posle tog kraha upala u ono vrzino kolo preispitivanja sebe, drugih, smisla svog života i sreće. 

Zašto ja?

Kako ću?

Da li ću moći?

Nisu mi prijali svi ti tekstovi i profili ljudi kojima deluje da sve ide lako i koji su u fazonu da je dovoljno samo nešto da poželiš i paf – to ti se ostvari.

Nije baš tako u realnom životu.

Često moraš baš da giljaš da bi ti se ostvario samo i delić onoga što si želeo.

Život je sve samo ne površan. Život je sve samo ne savršeni šareniš na Instagramu.

 

Međutim, postoji nešto štetno u ovakvom načinu razmišljanja.

Drugim rečima, usmeravanje pažnje na ove prethodno opisane stvari su mi samo prividno pomagale. Drugim rečima, takve misli su bile prirodne i ok samo neko vreme.

Istina je da nas duža izloženost ovakvom fokusu pažnje čini samo još nesrećnijima.

Koliko god je očekivana ovakva usmerenost misli na negativno nakon doživljenog razočarenja/tuge, duga izloženost njima će nas samo još više povući na dole, pa ćemo imati još manje snage da ustanemo.

Drugim rečima, koliko god je prirodno, čak i konstruktivno, ostati jedno vreme u tuzi ili razočarenju, ako im se u potpunosti prepustimo, bez pokušaja da ih prevaziđemo, oni će se neminovno pretvoriti u depresivnost ili bes. A sa njima je već mnogo teže izaći na kraj.

I to su osećanja koja nam nikako neće služiti.

Koliko je poželjno biti u negativnim osećanjima i razmišljanjima?

To niko ne zna.

No, u momentu kada primetite da vam takav stav polako kreće ugrožavati i druge životne oblasti, to je momenat kada nešto treba da menjate.

 

Kako izaći iz takvog vrzinog kola?

Prvo, tako što ćete krenuti da menjate to pogrešno uverenje koje danas svi toliko forsiraju:

Ne ostvaruju se svi snovi! I ponekad nije dovoljno da jako želiš i da sve svoje misli i akcije usmeriš ka tom željenom cilju.

Neki ciljevi su nerealni.

Neke ne želimo dovoljno.

Druge želimo i previše, ali nažalost oni ne zavise samo od nas.

E u trećoj priči sam ja već neko vreme. Želim taj jedan cilj još uvek. Radila sam svom snagom na njemu i na kraju – ništa!

A zašto? Zato što je većinski bilo u pitanju nešto što je samo minimalno zavisilo od mene.

Toliko drugih ljudi, okolnosti i odluka koje se nikako nisu poklopili meni u korist.

I šta sam ja radila nakon tog kraha?

Ono što meni uvek prija u takvim situacijama:

 

Pravila sam sitne planove i ostvarivala ih!

Koliko god deluje nelogično ili nerealno usled puno izgubljene snage, meni to trenutno pomaže.

Teško mi je i dalje zbog neuspeha i sve je još uvek jako sveže, ali guram.

Uspela sam da napravim planove oko stvari na koje mogu ja uticati i aktivirala sam se oko njihovog ostvarivanja. Tako sam:

• povratila kontrolu
• povećala samopouzdanje
• fokus pomerila na lepe stvari.

Praktično sam išla obrnutim redosledom od onih popularnih floskula „misli pozitivno“.

Takvo razmišljanje mi nije bio imperativ (što bi samo povećalo moj bes i nemoć), već neminovna i prirodna posledica toka stvari.

Uz sva ta ružna dešavanja koja su se nakupljala, ja sam nekako skupila snagu i kreirala nešto o čemu sav dugo razmišljala – svoj prvenac Dnevnik „Naša avantura“.

Nije bilo lako krenuti u tu priču onako oslabljen, ali sa druge strane, uživanje u onom što volim mi je baš diglo samopouzdanje.

A kada su krenule brojne pohvale i neočekivano dobra prodaja Dnevnika u samom početku, to mi je samo još više povratilo ljubav prema životu, kao i veru da „nije sve baš tako crno“.

Pronašla sam cilj koji mogu ostvariti.

Ovaj je većinski zavisio od mene i drago mi je da sam mu se baš sada posvetila.

Sve je očigledno baš tako trebalo da bude.

A one savršene profile sam stavila na „mute“. Njihovo je da furaju tu priču i nisu oni krivi za moje probleme. Moje je da odlučim da li ću da ih pratim i da i dalje svraćam kod njih.

 

A sad vi?

Da li se vaši snovi ostvaruju?

Kako prihvatate ove u kojima ne uspete?

Želite da kreirate ciljeve koje zaista možete ostvariti? Prijavite se na moju Akademiju ličnog napretka.