Rezervat prirode Zasavica – idealna prilika za jednodnevnu porodičnu avanturu

„Mama, a šta ćemo danas raditi?“

Jutro nam je kao i obično počelo ovim pitanjem. Sunce sija već satima, vikend je, i sve to je već dovoljno povoda da se zaputimo u neku novu porodičnu avanturu.

Ovaj put nismo morali da smišljamo aktivnosti u hodu jer je plan već postojao – idemo u Zasavicu.

Ovaj specijalni rezervat prirode nalazi se na području Sremske Mitrovice tako da nam nije trebalo puno vremena da stignemo iz Novog Sada. Malo muzike, malo priče, preko Fruške Gore i kroz vojvođanska sela, i brzo smo stigli do rezervata.

Šta se može raditi u Zasavici?

Čim smo ušli, zvrk se vezao za jednog dečkića koji je bio blizu ulaza i u narednih 1-2h smo svi trčali za njim. Pomenuti dečkić je u tu u poseti već neki put, pa je samoinicijativno odlučio da nam bude vodič.

Na samom početku rezervata mo videli primerke životinjskih vrsta koje su karakteristične za ovaj rezervat: podolsko goveče, mangulice, magarac (od čijeg mleka se pravi čuveni najskuplji sir na svetu), i sl.

Svuda okolo je predivno uređen travnjak, cveće i jedno malo jezerce. Tu su i različite skulpture i druga umetnička dela, obzirom da se u Zasavici redovno održavaju likovne kolonije.

Nismo ni stigli sve to valjano da vidimo i da pročitamo sve informacije koje su nas interesovale, a zvrk je već otrčao za svojim novim drugarom.

Naš mali „vodič“ je potom krenuo da otvara jedna vrata i da nas poziva da skrenemo u prostranu poljanu kojoj se kraj ne nazire, a u čijoj smo daljini videli neke štale i životinje.

Nismo znali da li uopšte smemo tamo da idemo, ali je on rekao da on to stalno radi i da je dozvoljeno, pa smo odlučili da mu verujemo.

Zasavica se inače prostire na teritoriji od 1825ha, što znači da je ova „prostrana poljana“ u stvari samo mali delić ovog rezervata.

Tu smo videli puno štala na kojima su sva vrata otvorena. Magarci, mangulice i konji žive svi zajedno i slobodno ulaze i izlaze. Od upravnika sam čula da je to samo mali delić životinja koje žive u rezervatu. Slobodno se kreću po celom rezervatu, a tu u centar dolaze samo da jedu.

U rezervatu inače vode računa o prirodnom i neometanom razvoju životinja, pa u one prve štale koje sam spomenula da su na ulazu oni stavljaju uglavnom mladunce koji sisaju i koji su sa majkama. Kad prestanu da sisaju odvode ih da slobodno trče van tog ograđenog dela, u umesto njih dovode nove mladunce sa majkama.

Zvrk je naravno nekoliko puta pao u blato i izmet, ali je hrabro ustajao i nastavljao da trči za svojim novim drugarom.

Po povratku smo se popeli na vizitorski centar koji je centralni deo rezervata. Upravnik je spomenuo da je ovo inače najviša drvena građevina u Srbiji. Sa nje se pruža predivan pogled na veliki deo Zasavice, zajedno sa istoimenom rečicom koja protiče kroz ovaj rezervat. (U njoj inače žive i dabrovi koji su u Evropi ugrožena vrsta.)

Posle ovoga smo želeli da se vozimo turističkim brodićem i da detaljnije razgledamo svu floru i faunu koje Zasavica ima da ponudi, ali zbog velike suše i presušivanja rečice brodić tada nije plovio već nekih 20ak dana.

Nema veze, bilo je još štošta da se radi.

Još šar puta smo brisali zvrka koji je pao, ali je uporno i dalje trčao za drugarom.

Posle smo seli u bircuz „Kod dabra“ (nalazi se u okviru rezervata) i popili njihov domaći sok od jabuke. Nakon toga smo se počastili lokalnim specijalitetom: gulašem od mangulice.

Bilo je tu malo i tuge i ljutnje, jer je drugar morao da ode kući, a moj zvrk se nije dovoljno naigrao sa njim.

Neki zanimljivi podaci

Po rečima upravnika njihov tehnolog je jedini na svetu pronašao formulu koja je savršena za pravljenje magarećeg sira. Po njemu su inače postali naširoko poznati.

Za pravljenje sira je potrebno količina mleka koju oni skupljaju dugo vremena, obzirom da magarice ne daju puno mleka.

Takođe, u rezervatu vode računa da mleka prvo ima dovoljno za mladunce, pa tek onda „ukradu“ malo za sir.

Sir je dosta skup (preko 1000 eura), pa su za njega zainteresovani mahom ljudi iz inostranstva. Trenutno u Srbiji ne postoji adekvatan zakon po kom bi ono mogli da prodaju sir u inostranstvu, pa se nadaju da će to uskoro biti rešeno, obzirom da je potražnja velika.

Magareće mleko je inače najsličnije majčinom mleku, mnogo više nego kozije.

Još jedan zanimljiv podatak je da su po nekim keltskim kartama na ovom području u davnini živeli zmajevi. Na sajtu Zasavice piše sledeća zanimljivost povodom toga:

Priča se da na Zasavici i dan danas obitavaju zmajevi. Pa, kako ih prepoznati? Kažu: „Odozdo je crn i rutav, a odozgo gladak i sjajan, baš kao vidra.“

Nedavno je na bari Zasavici nakon mnogo godina ponovo viđena vidra. Pokret Gorana Sremske Mitrovice raspisao je nagradu za onoga ko kamerom ulovi vidru.

A možda je to ipak bio zmaj….?

Posle ručka je sunce krenulo baš da prži, pa je bilo vreme polako da krenemo kući. To je taman bilo i doba dana kad je zvrk trebao da spava.

Sve se nastavilo po planu pa je on ubrzo utonu u san, a mi smo uživali u omiljenoj muzici i vojvođanskim krajolicima kroz koje smo prolazili. (Muž poznaje ovu regiju, pa je namerno vozio sporednim a živopisnijim sremačkim putevima.)

Da li smo se vraćali sa krila zmajeva, ili smo mi sami napravili da nam sve bude zmajevito, to ne znam.

Ono što znam je da je ovo bila jedna lepa porodična avantura tu u komšiluku. Od srca bih vam je svima preporučila.

Tekst je napisan u saradnji sa Specijalnim rezervatom prirode Zasavica