Dete vam je srećno onda kada ste vas dvoje u balansu!

• Tata, hajde opet ono kad ti igraš i glumiš, a mama se onako glasno smeje. To je moja omiljena igra!

Skoro je to rekao moj zvrk, aludirajući na jedan spontani momenat od noć pre, kada je moj muž nešto glumatao a ja se od srca na sav glas smejala.

Mali je zvrndao tu oko nas i on se smejao kao i ja. Znate ono kad ih zarazite svojim smehom, pa krenu i oni da se smeju od srca!?

I meni je to bio jednostavan a moćan momenat, ali ni na kraj pameti mi nije bilo da je on tih dana to zapamtio baš kao svoju omiljenu igru.

Dete kao dete: iskreno i odmah ubode u suštinu!

Jer, šta njemu više treba od ljubavi i sigurnosti.

 

A u ranom uzrastu, detetu je ljubav = sigurnost!

Kada u prvim godinama života detetu nesebično i direktno pokazujete ljubav, ono oseća sigurnost koja mu je tada potrebnija i od hrane.

Bitno je da u prvim godinama života ključne osobe bezuslovno vole svoje dete i da ga učine centralnom osobom. Na taj način ono razvija samopouzdanje za ceo život i njegov mozak stiče veštine za intimnu komunikaciju i ljubav prema učenju i interakciji. (Stiv Bidaif – „Kako odgajati dečake“)

Ta glavna osoba je najčešće majka, jer je njen pristup uglavnom nežan i smirujući, te ga prvih godina neretko baš ona uči emocijama.

Što ne znači da tu ulogu u nekim porodicama ne može imati i otac.

Suština je da se ta potrebna sigurnost u prvim godinama života deci daje pre svega kroz neštedljivu ljubav roditelja.

I obrnuto, kada se ona ne pokazuje dovoljno, deca odmah postaju nesigurna, sa manjim samopouzdanjem i lošijim socijalnim veštinama.

Dete nema nikakav drugi kriterijum za sopstvenu vrednost nego priznanje koje dobija od svoje najbliže okoline – svojih roditelja. (Vladeta Jerotić)

I ovo sve sada zvuči kao nešto što se podrazumeva. „Bože“ pomislićete „pa naravno da pokazujem ljubav svom detetu. Šta ova Aleksandra sad tu palamudi?!„

Bavimo se njihovim vaspitanjem. Pričamo o tome kako da rešimo ovaj ili onaj problem u roditeljstvu, a ta ljubav se uvek nekako podrazumeva.

O njoj nema šta ni da se priča.

A onda mi na posao dođe desetine ljudi koji se razvode, od kojih je bar 80% već od rođenja deteta počelo međusobno da se udaljava, da se svađa ili nipodaštava.

I onda se ja pitam:

Ako se više međusobna ljubav tih partnera nije podrazumevala, da li je isto bilo i sa pokazivanjem ljubavi prema detetu?

Ona je defacto bila tu, jer se dete u većini slučajeva zaista bezuslovno voli. Međutim, koliko te ljubavi je zaista pokazivano tom detetu?

 

Šta se dešava sa decom čiji roditelji polako prestaju da budu u balansu?

Ili koji prestaju da se vole?

Dete je sunđer u prvim godinama života. Ono upija sve od svojin roditelja.

Kako da se ponaša, kako i šta da priča. Takođe, od roditelja usvaja i to kako i koliko se voli, kao i skript po kom roditelji međusobno treba da se ponašaju.

Ukoliko roditelji ne žive u slozi i ljubavi oni će imati jedno od sledećih ponašanja:

• međusobne svađe i razmirice
• međusobno udaljavanje
• izbegavanje
• ponižavanje
• ignorisanje.

Dete može biti ili dodatna žrtva tako nekog ponašanja, ili pak svedok takvog modela odnosa između roditelja.

Međutim, ono što je sigurno je sledeće:

Bilo koje od ovih ponašanja dete na ranom uzrastu će shvatiti uvek na isti način – imaće utisak da mama i tata NJEGA ne vole dovoljno!

Jer dete tada svako vaše ponašanje, apsolutno svako, doživljava kao dokaz ljubavi PREMA NJEMU!

I kako onda da očekujete da vaše dete bude srećno, ako vas dvoje niste srećni jedan sa drugim?!

Deca su upravo onakva kakav je i brak. (Vladeta Jerotić)

 

Kako da vas dvoje sebe dovedete u balans, ukoliko ste iz njega iskliznuli?

Biti roditelj nije lako. Niti je lako održati brak. Pre, a naročito posle dolaska deteta.

Sve te priče kako je posle rođenja deteta sve isto ili lakše – su laž.

Neka istraživanja kažu da čak 67% ispitanih parova kaže kako im je zadovoljstvo brakom u velikoj meri opalo nakon rođenja deteta.

Puno toga se promeni nakon rođenja deteta i treba puno rada da bi se brak održao u takvim novonastalim okolnostimaa.

O tome sam pisala u ovom tekstu. Detaljan je i pun konkrentih saveta. Preporučujem vam od srca da ga pročitate.

Sa druge strane, nekim parovima i pored puno rada i truda više jednostavno nema spasa.

I šta onda raditi?

Ostati zauvek u nefunkcionalnom braku „zbog deteta“?

Ja sam uvek protiv toga. Ostavimo to u prošlom veku i zauzmimo stav koji je u skladu sa modernim svetom u kom trenutno živimo. Mišljenja sam da:

…je uvek bolji srećan razvod od nesrećnog braka!

I za partnere i za dete.

Ukoliko ste sve pokušali i jednostavno ne ide, razvedite se i ne mučite više sebe, a ni svoju decu.

Koliko sam samo puta u svojoj praksi videla porodice u kojoj su roditelji godinama ostajali u razmiricama (i neretko mržnji) „samo zbog dece“, da bi oni dovoljno porasli i sami ih na kraju molili da se razvedu.

Ukoliko ni bi više nikako ne možete da dođete do međusobnog balansa, ne dozvolite da vas deca mole da se raziđete.

To neretko može biti već u trenutku kada je kasno da im nadoknadite svu propuštenu ljubav koja je stajala po strani dok ste vas dvoje bili u braku zbog ne znate ni vi više čega.

O dobrobitima razvoda je kod mene na blogu pisala Sanja. O još nekim važnim aspektima o kojima je dobro da porazmislite nakon razvoda možete pročitati u ovom tekstu.

 

Zaključak

Da se vratim na primer s početka teksta:

Želim vam što više tih omiljenih igara gde se svi zajedno glupirate i smejete od srca.

Ukoliko, pak, kod vas više nema prilika za takve momente, želim vam i pojedinačne takve momente sa vašim detetom.

Bolje i tako, nego da dete ostane samo čekajući barem nekoga od vas dvoje da se nasmeje sa njim.

Dok mu ne presuši i poslednja nada da će se to desiti, pa ostane zauvek nesigurno i željno bilo kakve ljubavi!

I ne štedite reči poput „volim te“.

Ništa se to ne podrazumeva, nego se po 100x dnevno izgovara.