Šta je to društvena odgovornost pojedinca?

Kao psiholog i građanin zemlje koju je trenutno zahvatila velika prirodna katastrofa i haos, osećam potrebu da napišem nekoliko redova o ljudima, njihovom ponašanju i mogućnostima lične promene u ovakvim situacijama. U redovima koji slede izneću svoje mišljenje, a ne neku apsolutnu istinu, te verujem da se nećete svi složiti sa onim što imam da kažem.

Na društvenim mrežama sam primetila puno proaktivnosti, humanosti i želje za učešćem u akcijama pomoći. Sa druge strane, ima tu povremeno i bespotrebne mržnje, kritike i gubljenja vremena na stvari koje nikome ne pomažu. I to je za očekivati. Ljudi različito gledaju na iste stvari i događaje oko sebe. Različito na društvenu odgovornost pojedinca.

A šta je uopšte društvena odgovornost pojedinca? Ona svakako podrazumeva odgovorno ponašanje pojedinca, prema sebi, bliskim ljudima, grupama, svom narodu, društvu uopšte. Da nema odgovornosti, čovek bi bio puko biološko biće, vođeno isključivo životinjskim potrebama. Kada razvije društvenu odgovornost, čovek postaje jedno moralno biće, vođeno savešću. Drugim rečima, vođeno razmišljanjima tipa “činim ovo jer je to moralno ispravno”, “činim ovo vodeći pritom računa da drugog ne povredim”, “činim ovo jer je to moja građanska dužnost”. Ja uz savest nekako uvek vidim i proaktivnost, toleranciju, prihvatanje različitosti, ali i strpljenje. A njega u kriznim situacijama nekako najmanje imamo. U nedostatku istog često počinjemo da gubimo i toleranciju, i manje da prihvatamo različitosti. Različita mišljenja, različita viđenja pomoći ljudima u potrebi.

Postoje ljudi koji imaju potrebu da pričaju o tome kako i koliko su pomogli u ovakvoj kriznoj situaciji. Da, neki od njih se možda hvale. Ali, ima i njih koji time žele da motivišu druge, da daju predlog na koji se još način može pomoći. Jer načina je bezbroj. Sa druge strane, postoje oni koji vole za sebe da sačuvaju istinu o tome kako su sve pomogli. Oni koji “ćute i rade”. Niti su prvi isključivo hvalisavci, niti su drugi uvek skromni i pošteni. I nije na nama da cenimo šta je bolje od ta dva. Važan je efekat, a on je isti u oba slučaja – pružena je pomoć. Diskusijom o tim stvarima samo bespotrebno trošimo minute koje možemo mnogo dragocenije iskoristiti.

A kada je u pitanju društvena odgovornost, ne mogu a da se ne dotaknem čuvenih izgovora “pomogao bih ja, ali…”. Ne moraš možda imati ni 100 dinara da odvojiš za SMS na 1003, ali sigurno imaš kući barem jednu staru majicu koju možeš odneti za ugrožene. I ne treba da te bude sramota zato što je to samo jedna majica. Kada bi svako od nas odneo po taj jedan odevni predmet, kamioni ne bi bili dovoljni da se napune. I pomoć ne mora biti samo materijalne prirode. Postoji puno načina da se pomogne – fizički, organizacijski, pokretanjem inicijativa. Možeš doprineti čak i ako si žena koja je trudna, koja gaji malu decu. Možeš odvojiti vreme da na društvenim mrežama sharuješ bitne informacije. Da podeliš neko svoje znanje sa drugima. Sigurno će biti potrebe za vođenjem evidencija, za sređivanjem podataka. To se može i od kuće raditi.

I na kraju, još jedna stvar koja me je na društvenim mrežama pokrenula na razmišljanje – kritikovanje ljudi koji i dalje u toku dana pokušavaju da uživaju u sitnicama. Ja u potpunosti podržavam otkazivanje velikih manifestacija jer organizatori žele na drugi način da se posvete pomoći ugroženima. Ali, isto tako razumem da će se neke manifestacije održati, jer će se tako prikupiti novac da se pomogne onima kojima je to potrebno. Pa ako to održavanje koncerta ili žurke podrazumeva da se neko lepo provodio nekoliko sati nakon što je dao novac koji će ići ugroženima, u tome nema ničeg ružnog! Društvena odgovornost pojedinca u ovakvim kriznim situacijama ne podrazumeva nužno da mi svih 24h moramo isključivo pomoći u krizi da posvetimo. To je nemoguće i nerealno tražiti od apsolutno svih ljudi. Dosta nas koji imamo luksuz da nismo u ugroženim područjima moramo nastaviti da svaki dan brinemo o svojoj deci, da odlazimo na posao, da brinemo o sopstvenim zdravstvenim i drugim problemima. I u redu je ako svaki dan odvojimo koji trenutak da uživamo u knjizi, filmu, piću sa dragom osobom. U sitnicama. Jer tako ćemo se još više osnažiti da pomognemo i da budemo društveno još odgovorniji. I zbog toga ne treba da nas grize savest, to ne treba kritikovati.

Ono što pritom ne treba da zaboravimo je da se svaki dan zapitamo i “kako danas mogu pomoći ugroženima?”. Neka to danas bude samo informisanje o novostima, ili sharovanje bitnih informacija, slanje još jednog SMSa. U svakom slučaju, to će u punom smislu reči biti naše društveno odgovorno ponašanje.

 

 

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!
Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

26 thoughts on “Šta je to društvena odgovornost pojedinca?

  1. Potpisujem sve sto si napisala, upravo danas razmisljam o tome, kao i ovih poslednjih dana… nismo svi isti, neko ce pomoci na jedan, neko na drugi nacin, neko javno, neko u tisini, ali vazan je krajnji cilj i da to bude uvek na dobrobit nasim blizinjima. Drago mi je da si ovo napisala, zapravo najbolje da sada podelim tvoj post.:)

  2. Bravo Saška! Ključni pojam 'društveno odgovorno ponašanje'. Svest da nije materijalna pomoć jedina vrsta pomoći, da svako može da pomogne na način koji je u njemu samom.

  3. Strasno.Puno krivim drzavavu koja je sve unistila, prvenstveno mislim na vojsku i svu tu mehanizaciju koje vise nema ili je bezkorisna.Hvale svi stare brane koje su gradjene jos za vreme Broza, a niko nista ne radi u poslednjih dvadeset godina.
    Nemamo ni civilnu zastitu, nista ne znamo kako da se spasimo od prirodne katastrofe, jer je to neko smatrao nepotrebnim.Unistavamo prirodu, ne cuvamo je, decu nicemu ne ucimo, i eto mora onda priroda se se odbrani od nas samih kada smo tako zli i neposlusni prema njoj.
    Zlo nikoga ne bira, pa tako ni ovaj deo zemlje.Nacija nam je takva da brzo sve zaboravimo, kao i sve ratove i te katastrofe devedesetih koji su nam bliski i ne ucimo na grskama, sto je veliki minus.Puno toga ima, i ogorcena sam na sve.Politicari se bogate godinama i onda eto sta se desiti kada sve zapostavimo, unistimo i kao nemamo sredstava za nove stvari.Uzas!!Ljuta sam 🙁

  4. Lijepo i točno rečeno. Različiti smo, no nadam se da svi imamo dobre namjere, i važno je da se od sada nadalje prijateljski držimo zajedno 🙂

  5. Odlican tekst.
    Samo se nadam da ce ljudi nastaviti da pomazu i kada prodje neposredna opasnost, bice potrebno puno toga da se tim ljudima vrati makar slika normalnog zivota u narednim mesecima.

  6. Brilijantan tekst Saska! Kao i sve nas mnogo me je pogodila novonastala situacija…ali ona je tu da bi nas naucila da se promenimo i drugacije postupamo u buducnosti. Da ucimo na greskama i da budemo bolji ljudi. Neko je morao da plati cenu, a nepogode nas samo opominju da jednom zasvagda naucimo lekciju.

  7. Odlično napisano!
    Danas više nema društvene odgovornosti. Svako gleda samo svoje interese.
    To nije samo kod ovako velikih događaja, humanitarnih akcija, pomoći nekom bližnjem ili nekom nepoznatom. To se vidi i npr. ujutru u vrtiću kad neko dovede dete koje bolesno, ni malo se ne obazirući na mogućnost što time ugrožava drugu, tuđu decu, i izlaže ih bolesti. (Mislim, primer je banalan, već je poenta da je to rašireno kroz sve životne aspekte).

Volela bih čuti tvoje mišljenje: