Šta je to društvena odgovornost pojedinca?

Kao psiholog i građanin zemlje koju je trenutno zahvatila velika prirodna katastrofa i haos, osećam potrebu da napišem nekoliko redova o ljudima, njihovom ponašanju i mogućnostima lične promene u ovakvim situacijama. U redovima koji slede izneću svoje mišljenje, a ne neku apsolutnu istinu, te verujem da se nećete svi složiti sa onim što imam da kažem.

Na društvenim mrežama sam primetila puno proaktivnosti, humanosti i želje za učešćem u akcijama pomoći. Sa druge strane, ima tu povremeno i bespotrebne mržnje, kritike i gubljenja vremena na stvari koje nikome ne pomažu. I to je za očekivati. Ljudi različito gledaju na iste stvari i događaje oko sebe. Različito na društvenu odgovornost pojedinca.

A šta je uopšte društvena odgovornost pojedinca? Ona svakako podrazumeva odgovorno ponašanje pojedinca, prema sebi, bliskim ljudima, grupama, svom narodu, društvu uopšte. Da nema odgovornosti, čovek bi bio puko biološko biće, vođeno isključivo životinjskim potrebama. Kada razvije društvenu odgovornost, čovek postaje jedno moralno biće, vođeno savešću. Drugim rečima, vođeno razmišljanjima tipa „činim ovo jer je to moralno ispravno“, „činim ovo vodeći pritom računa da drugog ne povredim“, „činim ovo jer je to moja građanska dužnost“. Ja uz savest nekako uvek vidim i proaktivnost, toleranciju, prihvatanje različitosti, ali i strpljenje. A njega u kriznim situacijama nekako najmanje imamo. U nedostatku istog često počinjemo da gubimo i toleranciju, i manje da prihvatamo različitosti. Različita mišljenja, različita viđenja pomoći ljudima u potrebi.

Postoje ljudi koji imaju potrebu da pričaju o tome kako i koliko su pomogli u ovakvoj kriznoj situaciji. Da, neki od njih se možda hvale. Ali, ima i njih koji time žele da motivišu druge, da daju predlog na koji se još način može pomoći. Jer načina je bezbroj. Sa druge strane, postoje oni koji vole za sebe da sačuvaju istinu o tome kako su sve pomogli. Oni koji „ćute i rade“. Niti su prvi isključivo hvalisavci, niti su drugi uvek skromni i pošteni. I nije na nama da cenimo šta je bolje od ta dva. Važan je efekat, a on je isti u oba slučaja – pružena je pomoć. Diskusijom o tim stvarima samo bespotrebno trošimo minute koje možemo mnogo dragocenije iskoristiti.

A kada je u pitanju društvena odgovornost, ne mogu a da se ne dotaknem čuvenih izgovora „pomogao bih ja, ali…“. Ne moraš možda imati ni 100 dinara da odvojiš za SMS na 1003, ali sigurno imaš kući barem jednu staru majicu koju možeš odneti za ugrožene. I ne treba da te bude sramota zato što je to samo jedna majica. Kada bi svako od nas odneo po taj jedan odevni predmet, kamioni ne bi bili dovoljni da se napune. I pomoć ne mora biti samo materijalne prirode. Postoji puno načina da se pomogne – fizički, organizacijski, pokretanjem inicijativa. Možeš doprineti čak i ako si žena koja je trudna, koja gaji malu decu. Možeš odvojiti vreme da na društvenim mrežama sharuješ bitne informacije. Da podeliš neko svoje znanje sa drugima. Sigurno će biti potrebe za vođenjem evidencija, za sređivanjem podataka. To se može i od kuće raditi.

I na kraju, još jedna stvar koja me je na društvenim mrežama pokrenula na razmišljanje – kritikovanje ljudi koji i dalje u toku dana pokušavaju da uživaju u sitnicama. Ja u potpunosti podržavam otkazivanje velikih manifestacija jer organizatori žele na drugi način da se posvete pomoći ugroženima. Ali, isto tako razumem da će se neke manifestacije održati, jer će se tako prikupiti novac da se pomogne onima kojima je to potrebno. Pa ako to održavanje koncerta ili žurke podrazumeva da se neko lepo provodio nekoliko sati nakon što je dao novac koji će ići ugroženima, u tome nema ničeg ružnog! Društvena odgovornost pojedinca u ovakvim kriznim situacijama ne podrazumeva nužno da mi svih 24h moramo isključivo pomoći u krizi da posvetimo. To je nemoguće i nerealno tražiti od apsolutno svih ljudi. Dosta nas koji imamo luksuz da nismo u ugroženim područjima moramo nastaviti da svaki dan brinemo o svojoj deci, da odlazimo na posao, da brinemo o sopstvenim zdravstvenim i drugim problemima. I u redu je ako svaki dan odvojimo koji trenutak da uživamo u knjizi, filmu, piću sa dragom osobom. U sitnicama. Jer tako ćemo se još više osnažiti da pomognemo i da budemo društveno još odgovorniji. I zbog toga ne treba da nas grize savest, to ne treba kritikovati.

Ono što pritom ne treba da zaboravimo je da se svaki dan zapitamo i „kako danas mogu pomoći ugroženima?“. Neka to danas bude samo informisanje o novostima, ili sharovanje bitnih informacija, slanje još jednog SMSa. U svakom slučaju, to će u punom smislu reči biti naše društveno odgovorno ponašanje.