Šta znači biti normalan?

Često oko sebe čujem rečenice poput:

• Ti nisi normalan!
• To nije normalno!
• On je normalan čovek.

I uvek mi baš bodu uši. Možda zato što sam psiholog, ne znam, no, ta reč „normalan“ za mene ništa ne kaže.

To mi je poput onog „baš je dobar“. Šta pod tim u stvari mislite?

Da vam ja kažem: jedno veliko ništa.

Tri ugla gledanja na pojam „normalan“

Nešto slično smo obrađivali još na fakultetu dok sam studirala psihologiju. Uz navođenje adekvatnih primera, ovako ja vidim moguće definicije normalnosti:

1. Normalan kao mentalno i fizički zdrav

Drugim rečima, normalan je onaj koji nije bolestan.

Dok je kod fizičkog zdravlja lako utvrditi da li je neko bolestan ili nije, kod mentalnog zdravlja to nije slučaj. Mnogi čak tvrde da su u psihijatriji duševno zdravlje i duševna bolest dva ekstrema, gde se većina nas nalazi negde između ta dva kraja.

Sećam se kad sam učila za ispit iz psihopatologije kako sam sebe videla u bar 10 poremećaja o kojima sam učila, pa sam sa kolegama u šali razmenjivala informacije o tome kako sam sve „bila bolesna“ i kako tek mislim da ću biti.

Većina nas je ponekad bila depresivna, imali smo barem jedan panični napad, a neko je možda u jednom periodu npr. iznadprosečno konzumirao alkohol. Da li to odmah znači da tada nismo bili normalni?

Takođe, poznato je da vladajući psihijatri vole da što više neuobičajenih ponašanja odmah proglase nekom bolešću. Malo življe dete lako postane autistično ili hiperaktivno, pojačani period tuge kod nekoga je odmah depresija, a naglašena stidljivost vrlo lako pređe u socijalnu fobiju.

2. Normalan kao prosečan

Uf, na ovo sam posebno osetljiva.

Ovo vam je u stvari: normalno je sve ono što je prihvaćeno od većine. Epa nije.

Kad uzmemo sve individualne, kulturološke, sociološke, istorijske, i sve ostale -ske razlike u obzir, lako ćemo zaključiti da je besmisleno označiti nešto normalnim samo zato što je to prihvaćeno od nekakve većine.

U Srbiji je normalno da mladi žive sa roditeljima i do svoje 30., a u Americi se mladi osamostaljuju već sa punoletstvom.

Kod Roma je normalno da se devojčica udaje već sa 15 godina, a kod ostalih je to zlostavljanje maloletnice (ako je „muž“ punoletno lice).

Ako je većina žena udata i ima decu, zašto to mora da bude svrha života baš svakoj ženskoj osobi?

A kad postaneš roditelj, tek onda postaneš svestan da ono što je većini normalno, ne mora biti normalno i vašoj porodici. A tek ne vašem detetu.

3. Normalan kao društveno prihvatljiv

Ipak bih da ispravim prethodno rečeno – na ovo pod brojem 3 sam najviše osetljiva.

U patrijahalnim muslimanskim zemljama društveno je prihvatljivo da se žena kamenuje čak i ako pogleda drugog muškarca, dok u zapadnjačkim zemljama žene sa svojim muževima zajedno idu na intimno „druženje“ sa drugim parovima.

Kako odlučiti šta je od ta dva „normalno“?

Društveno je prihvatljivo i da glavne face u gradu budu nabildovani mafijaši i gole i šuplje starlete.

Jel bi to onda trebalo da bude naš ideal socijalne poželjnosti?

Ja kažem jedno glasno NE!

Izbegavajte korišćenje termina „normalan“, jer kao što vidite – time ništa konkretno ne kažete.

Suština je u tome da svaki put kada kažemo da neko ili nešto jeste/nije normalno, mi u stvari govorimo o sebi.

Drugim rečima, kada kažemo da nešto nije normalno, mi u stvari hoćemo da kažemo:

• Meni se to ne sviđa.
• Ja to ne bih volela.
• Ja se sa tim ne slažem.

Kada kažemo da „neko nije normalan“, mi u stvari mislimo:

• On mi se ne sviđa.
• Uvredio me je/razočarao/iznervirao.
• (u slengu) On je kralj. On je zanimljiv. On me je nasmejao. Sa njim mi je bilo uzbudljivo.

Hajde da se više ne krijemo iza šupljih izraza poput prethodno opisanog, već da budemo iskreni jedni sa drugima.

Budimo direktni i vodimo konstruktivne razgovore. Izrazimo ono što mislimo i osećamo i ne ostavljajmo šupljine u komunikaciji.

Ponekad više reči zaista i donese više dobiti.