Stavovi su tu da se ponekad menjaju

Danas je mom prvencu rođendan. Prvi. U životu svakog roditelja, naročito majke, to nije samo još jedan neki tamo rođendan. To je dan kada sam se prisetila svega što se desilo na ovaj dan prošle godine. Vividno, kao da je juče bilo. Setila sam se svake kontrakcije, svakog njegovog i svog pokreta, te momenta kada sam ga donela na ovaj svet. Pa potom čula njegov prvi vrisak – udisaj života sa druge strane mog stomaka, koji je bio njegov dom prethodnih 9 meseci. Puno je tu emocija, pomešanih i uzbudljivih.

A onda sam se setila i svega što sam naučila u proteklih godinu dana. O njemu, o sebi, o roditeljstvu. I po ko zna koji put shvatila koliko sam neke svoje stavove izmenila. Koliko samo dete može da te okrene za 360 stepeni i iz korena promeni neka tvoja uverenja. I koliko često si u stvari neuk po pitanju mnogih stvari u roditeljstvu dok ne postaneš taj roditelj, pa uvidiš kako si u stvari često bio u onoj situaciji “kako mali Perica zamišlja roditeljstvo“. Naročito kada su u pitanju one rečenice tipa “ja neću nikad...” ili “ja ću to tako i tako“. Aha, čekaj da vidiš kakvog ćeš zvrka dobiti.

Dojenje

Ono što je sigurno je da sam oduvek znala da ću dojiti. Na to gledam kao prirodan tok stvari, te je bilo logično da istrajem u toj borbi, i zajedno sa zvrkom uspostavim trajno dojenje. Međutim, sećam se da sam pre svoje trudnoće sestri jednom prilikom rekla kako bi za mene idealno bilo kada bih ga dovela do modusa: siki ujutro, posle podne, i pre spavanja. A šta sam ja tada znala o dojenju na zahtev, uobročavanju, siki kao utehi a ne samo hrani, i sl? Odmah po porođaju nekako mi je prirodno bilo da ga dojim kad god to zatraži, umesto da mu ja ukazujem kada je to on gladan. Evo nas sad već godinu dana u uspešnom dojenju. Siku mu vadim kad god, gde god. U kući, u restoranu, na ulici. Ležećki, sedeći, stojećki. Na 5 minuta, na pola sata, na 2 sata. I Bože, koliko oboje uživamo u tome!

Zajedničko spavanje

Sećam se da sam ranije pričala ono čuveno “ljubimca i dete nikako u bračni krevet“. To geslo sam prekršila još kod čuvanja sestrine kuce Nuške. Već prvi put kad smo je čuvali, spavala je naravno sa nama u krevetu. I kada nam se rodio sin, već posle neke dve nedelje (kada sam malo došla sebi) sam ga prebacila kod nas u bračni krevet. Tako mi je bilo lakše zbog dojenja, a i nekako mi se činilo prirodnim. Nisam bila opuštena sa saznanjem da je u krevecu pored mog kreveta. Muž je još pre toga pobegao u dnevnu sobu, jer sin nije znao da spoji ni 1h spavanja, a muža svaki radni dan čekaju vožnje po celoj Vojvodini.

Oh, kako sam samo ranije komentarisala ovakve situacije. Gotovo, razvod! Beba ušla u krevet, oterala tatu. Ali, ljudi moji, kako ni tu nije sve crno/belo. U početku se jesam pribojavala zbog mogućeg udaljavanja sa suprugom, ali me je vrlo brzo i on uverio da do toga neće doći. Situacija nam nameće trenutno stanje stvari i mi je moramo prihvatiti kao takvu. A ostalo ćemo u hodu. I Bože, kako jesam uživala u spavanju sa detetom tih prvih par meseci. On se jeste često i tada budio, ali se još nije pomerao. Dam mu siku i oboje nastavimo da spavamo. Vrlo često zagrljeni. Zar nije to logičan sled stvari? U meni je bio 9 meseci. Zašto bih ga prisilno odvajala i noću, kad već danju mora nekad i sam da leži i upoznaje svet.Situacija je htela da se pri njegovom propuzavanju njegovo spavanje trajno počelo na gore menjati, te smo došli do njegovog ispadanja sa kreveta i pored svih ograda, u jednom navratu i modrice na čelu, a spavanje se već mesecima svodilo na maksimalno 2h u kontinuitetu, što je počelo i njega umarati, pa je ceo dan bio nervozan i hteo da nadoknadi san koji je u toku noći propustio. Sada spava u svom krevecu, ali to je jedna tema kojoj bi valjalo posvetiti zaseban post, jer baš imamo materijala.

Uspavljivanje

Slično prethodnoj temi, imala sam u par navrata stav i o uspavljivanju beba: “Tako malo dete da do ponoći bude budno! Neće meni moje dete tako!”. E moja ti. Zato sam možda i dobila malog nespavača, čije je uspavljivanje čak prvih 6-7 meseci trajalo od 20h pa često i do posle ponoći. Primenjivali smo sve metode i u krugu prolazili kroz faze očaja pa prihvatanja situacije takve kakva jeste. Od sike, pa ruku, marame, uz aspirator, muziku, upaljeno svetlo, ugašeno. Preko galame, pa do tišine. I ništa. On jednostavno nije voleo da zaspi. Nije znao.

Sada ima svoje vreme kada bez problema zaspi. Došao je trenutak kada je on odlučio da će tako biti.

Vrtić

Mislim da sam i ovu temu u par navrata ranije komentarisala u fazonu: “Ma ok je vrtić odmah po majčinom vraćanju na posao. Super je za detetovu socijalizaciju.” Pa za prve dane adaptacije deteta pomišljala kako to nije strašno. Pa moraju deca malo plakati, i šta sad?!

Eee, nama sad to predstoji i ja se raspadam. Verujem da će zvrk bolje to podneti od mene. Naravno, pred njim ću biti jaka, ali kad izađem iz zgrade ne mogu da garantujem za svoje ponašanje. Sada sam stava da bih sve dala da mogu barem još godinu dana da budem sa njim. Barem dok ne izgradi svoj imunitet. Jer on se najviše gradi do njegove druge godine. I čemu ono spartansko “Neka se čeliči, šta će mu faliti?“. Kakvo čeličenje – ljudsko biće je u pitanju. Moj sin! Ima vremena za socijalizaciju. Od druge, treće godine. Neće on nigde zakasniti.

Nažalost, nemam uslova za ostajanje kući sa njim, niti za obezbeđivanje nekog čuvanja. U vrtić mora krenuti.

Navike iz “prethodnog” života

Meni je pre trudnoće jasno bilo da neću imati vremena za izlaske kao ranije, za sate besposličarenja, maratonska gledanja serija, čitanja knjiga, ali sam zamišljala kako ću tamo negde posle bebinog 6. meseca (ne znam otkud mi baš taj mesec?!) sa kumom odrediti jedan dan u nedelji kada ćemo se bez pogovora viđati bez dece. Kako ću isto tako jedan dan u nedelji odrediti za posvećivanje mužu, isto tako bez deteta. Kako ću u neznamkomtamomesecu već ostavljati dete da spava kod bake i deke.

Moje dete sada ima godinu dana, i ja praktično ništa od toga još nisam realizovala. Razlog su delimično i kojekakve okolnosti za koje tada nisam mogla znati (kuma zatrudnela, pa se porodila, sin još ne spava celu noć da bih ga negde mogla ostaviti, i sl.), ali da vam pravo kažem – nemam ni neku želju za tim. Jesam imala malu krizu kada je bio Exit, i baš sam želela da idem i da se otkačim, i još u par navrata mi se baš izlazilo, ali to je to za ovih godinu dana. Postoje roditelji koji od prvog dana gledaju kako što pre da se vrate na staro. I koji o detetu pričaju uglavnom u smislu kako su ga lepo doveli pod kontrolu. Hrane ga, presvuku, naučili su ga da ćuti, da malo plače. U fazonu “zna se red”. Pa još kada imaju puno pomoći sa strane, gde će im kraj biti. Uhuuu, dete ima 3 meseca a mi već u izlasku.

A postoje i oni drugi roditelji. Kojima su glavni događaji dana koliko su se nosali (iako ih nekad to i nervira), koliko je beba sikila, pa kada prospe hranu na pod i ceo se ubrlja, oni to fotkaju i postave na fejs. Ne sramote se. A baš su ranije mislili kako će ih ti nervirati. Jer, to je baš slatko. Beba je još mala za neka čvršća pravila, biće vremena za njih. Neki bi rekli da su ovi drugi haotični, ali ja se ne slažem. Ja sam jedna od takvih roditelja.

……….

Ima još 1000 Ja neću nikad  koja mi svaki dan samo naviru, onako đavolski, podsećajući me na još jednu čuvenu krilaticu: Nikad ne reci nikad. I verujem da će se mnogi roditelji naći u njima. Ali i neka vaša drugarica, sestra, kuma. Jedno je kada zamišljamo sebe kao roditelja, a drugo je kada to i postanemo. Niko vam ne može reći kakvo dete ćete dobiti, niti kako ćete se vi snaći kao roditelji. Koji stilovi će vam prijati. Svakom roditelju je potrebno vreme da se adaptira, da pronađe sebe i ustali svoje vaspitne stavove. I svako od njih mora proći barem kroz jedno vatreno krštenje “Ja neću nikad. Aha, sad ćeš da vidiš!”


Odgajanje deteta je najveći zadatak koji neko može dobiti i neminovno je da će on biti pun učenja na greškama, jer to je najbolji način za izgradnju ličnih uverenja. Optuživanjem ili nepružanjem mogućnosti da roditelj odluči da se oproba možda baš u nekoj metodi dijametralno različitoj od one koju je propagirao, samo mu još više otežavamo i teramo ga da iznova u glavi vrti neka razmišljanja i odluke koje je verovatno već sto puta prevrteo, i zbog kojih ga je već nekoliko puta bolela glava.

Stavovi su tu da se menjaju i dozvolite to ljudima oko sebe. Naročito novopečenim roditeljima

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!
Podeli ovaj postPin on PinterestShare on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

19 thoughts on “Stavovi su tu da se ponekad menjaju

  1. Nasmejala sam se cim sam videla najavu za post. Mogla bih ja roman na tu temu. Nikada necu da hodam na prstima da bi spavao,navicicu ga na buku-uvezbala sam do sad maciji hod ukrsten sa besumnim letom kakve nocne tice,veranje po plafonu da ne bi slucajno parket krcnuo u blizini njegovog kreveca.i onda posle toliko vreme slucajno skapiramo da njemu zapravo buka uopste ne smeta kad spava. I tako u nedogled,sada se sebi u brk smejem kako sam samo prepotentno postavljala stavove roditeljske,hahaha naiva 🙂
    Inace moj sin ima sjajan san. Od samog pocetka. To su mi u porodilistu jos rekle sestre iz boksa. On uveliko boravi kod bake i na po nekoliko veceri. E vidis,bila sam uverena da jedva cekam da to vreme dodje. A kad je doslo,cudno,nisam svoja,kao gluvo kuce sa svojim kucetom se vucem po praznom stanu,ne ide mi se u grad,nista ne radim sto sam isplanirala…ok sad se polako navikavam jer vidim da njima to prija,babama i malisi,igraju se,svasta nesto novo od njih uci,raduju se pa se radujem i ja. Uspela sam se naterati od porodjaja dva cela puta da izadjem onako uvece,za istinski. I stize povratak na posao i pogazih naravno to da nece moje dete da cuvaju babe vec ce u vrtic sa decom,vec ga pripremam za godinu van vrtica,da mu ojaca imunitet i ja se priviknem na umnozene uloge. I sad sebi govorim-samo ove godine tako,od naredne vrtic,socijalizacija…uh,vise nista ne govorim. Shvatam da me zivot demantuje i dobro je da je tako,da se menjam i prilagodjavam i ucim. Jer ja sam sad majka,ne bilo koja,ja sam sad Andrejeva majka i to je najposebnija stvar u mom zivotu <3
    Neka ti je sinak ziv i zdrav i nestasan. Srecan mu rodjendanac i ozivite svaki tak divni momenat koje je prethodio njegovom dolasku i koji je usledio. I sa radoscu otvorite srca za vreme koje tek dolazi

    1. Jaooooj, hodanje na prstima. Pa ono "ma od prvog dana ce tu biti druzenja i buke da se navikne". hehehe Kao da to tako lako ide – ti ga izlozis stimulusu, i hopa, on se navikao. Nas mali tek sad ucvrscuje san, i to mi je prioritet – vaznije od bilo kog glasnog druzenja, trestanja muzike u dnevnoj sobi i slicno. Zajedno sa usavrsenim letenjem i bauljanjem po mraku, sve je jos uvek podredjeno njegovom spavanju.

  2. Srećan vam rođendančić!

    "Neću nikad…" mnogo puta rekla, ali se u praksi sve menja. Bilo je dana (noći) kad smo mogli da izađemo a nju da ostavimo da mirno spava, ali promenilo se i to, pa sad dežuramo kraj nje, jer osim što se budi, traži i da ležimo uz nju, tj. uglavnom ja da ležim 🙂
    Uvek sam mislila da ću je čuvati ja i samo ja, mooožda muž, vrtić ne dolazi u obzir… Ali već sa njenih šest meseci bili smo prinuđeni na to da je pričuva baka par sati zbog posla, a sad već ozbiljno razmišljam o tome da sa dve, tri godine krene u vrtić, makar privatni, na par sati. Značiće i njoj i meni.

    Šaljemo vam puno poljubaca!

    1. Tada ce joj sigurno znaciti. A i tebi, ako ostajes kuci. Da mogu da biram, taman bih ga u to vreme i dala u vrtic. Ocvrsao imunitet, on sposoban da se pomalo igra i SA drugima. A spavanje – bolje da se ne nastavljam 🙂

  3. Ja na sreću nisam imala nikakve stavove o roditeljstvu prije nego sam postala majka jer nisam imala u planu biti roditelj! Dok sam bila trudna sama pomisao na to da ću imati tu ogromnu odgovornost mi je uzrokovala strašne napade panike tako da sam odlučila opustiti se i nekako vjerovati svojoj intuiciji kada dođe vrijeme. Jedino čega se sjećam da sam baš izričito mislila da 'moje dijete neće' je piti sok i gledati tv…naravno da radi i jedno i drugo, ali umjereno, naravno! Kao što si sama rekla, biti roditelj je nešto što jednostavno ne možeš predvidjeti, uči se vremenom i koliko god da se pripremaš nisi spreman za sve situacije koje ti roditeljstvo donosi! Ali da nema boljeg, nema! 😉 Sretan rođendan našem malom prijatelju, puno zdravlja, ljubavi, veselja i sigurnosti! <3

    1. TV je jedna od retkih stvari za koje nisam imala to On nece nikad. Nekako sam znala da ce mi trebati tih par minuta skretanja paznje, barem ponekad. Posto sam priemtila da se yabije u tv kad mu pustim, to sam barem ukinula, pa mu sad pustam You tube na kompu, koji stoji visoko na stolu. Smenjuju se Disney slike, a u pozadini Kolibri. To nam dodje kao neka zlatna sredina, kojom smo zadovljni i on i ja 🙂 I tako u beskrajnooo…

  4. Srećan rođendan mališi, kako samo slatko spava! I ja tek odnedavno znam kako je biti roditelj, a mogu da zamislim koje je uzbuđenje prvi rođendan.
    Jedino nisam promenila mišljenje povodom dojenja u javnosti. Sećam se kako je mom mužu bilo neprijatno kad nam je kuma došla i počela da doji dete pred nama u sobi (a nije više ni tako malo, imalo je više od godinu i po dana), tako da nisam htela sebe i druge ljude da dovodim u takve situacije. Moja beba mi jeste najpreča, ali se sve može srediti, a malim bebama, uostalom, i nije mesto po tržnim centrima punim ljudi i virusa koje oni sa sobom nose (ovo navodim kao primer jer sam tamo viđala ''gospođe'' kako opušteno doje).

    1. Uuf, ja sam sada jedna od ih gospodja 🙂 Cesto sam primorana sa njim i do prodavnice i do trznog, gde god. A kad zatrazi hranu (ili utehu) cilj mu opravdava sredstvo, tako da se sika vadi odmah. Polako, mozda ce i to biti jedno Ja necu nikad koje ces promeniti. A i ako ne, Boze moj. Svi smo mi razliciti!

  5. :))) nasmejala si me baš sa "Gotovo, razvod!" i "Ljudsko biće je u pitanju. Moj sin!"
    Dakle baš mi se sviđa što uživaš u roditeljstvu. Srećno i nadalje a tom malom uspavanom lepotanu (ko bi rekao da je tako malo spavao) srećan rođendan i od mene <3

  6. Slažem se sa naslovom. Ne možeš imati iste stavove sa 17 i sa 30 godina, recimo. Noramlno je da se menjamo i da nas iskustva oblikuju. Inače, ja sam pričala da nikad neću da se udam i da imam decu. Mogu da ti kažem da sam se udala sa 22, imam dvoje dece i oni su moje najveće bogatsvo (kao i svakom roditelju, jelte). Toliko o tome "nikad". Zapravo, svako "nikad" mi se obavezno desilo (evo mantarm "Nikad neću imati para" "Nikad neću otići u Pariz"…. samo nek se desi) . Sretan vam rođendan!!!

    1. hehehe Super ideje za te mantre. Mogla bih svaki dan po jednu, pa da predje u ono Nikad ne reci nikad: Nikad necu imati vremena za sebe, Nikad necu krenuti na treninge, Nikada necu proputovati svet…

  7. Ja sam još u fazi kada govorim "neću nikad". A šta će zapravo bit za koji misec kad mališa dođe na svijet, e to ćemo još vidjeti!
    PS: palac gore za dojenje u javnosti. Uvijek sam se divila tim ženama, tako da se nadam da ću i sama tako.

Volela bih čuti tvoje mišljenje: