O strahu i ljubavi se puno priča ovih dana. U različitim kontekstima. Uglavnom kao o emocijama koje isključuju jedna drugu. Ljubavlju protiv straha, strahom poništavamo ljubav. I ostala razmišljanja u tom pravcu.I ja sam puno razmišljala o njima. Ponajviše o tome kako se one inkorporiraju u vaspitanje mog sina. I pitala sam se da li je dovoljno samo da svoje dete učim ljubavi? Da li je to magučno rešenje za sve probleme koji ga čekaju?
Da, važno je da moje dete voli druge ljude. Da im želi ono što bi i sebi. Ljubav je ta koju često tako lako zaboravljamo. Ona se podrazumeva, pa se često misli da ne mora ni da se pokaže.Verujem da se ljubav ljubavlju vraća. Nažalost, to nije uvek odmah vidljivo. Vrlo često je potrebno strpljenje i izvesno „trpljenje“ da bi došli do uvida kako se naša ljubav istom takvom vratila.
Ljubav prema drugima. Ja zaista verujem u to dobro u ljudima. U spremnost i volju da pomognu, da se interesuju, da ti stave do znanja da su tu ako su ti potrebni. Nekad je samo jedna reč podrške veća od bilo kog poklona koji ti neko može dati.
Nije dobro da izbegava verbalne konflikte i strahuje od njih. Da ne gradi i ne iznosi svoj stav samo da se ne bi sukobio sa drugima.Sukobi mogu biti konstruktivni i mogu nas unaprediti kao ličnosti. Kao i naše odnose sa drugima. Samo ako smo dovoljno umešni da u njima ne zaboravimo i potrebe drugih.
Strah ga tada samo bespotrebno može kočiti da dobije ljubav od drugih.
Strah od drugačijeg.
Od neplaniranog.
Neizvesnog.
Volela bih kada bi se uspešno izborio sa svim tim strahovima. Ali opet, ne bi valjalo ni da je neustrašiv. Neke životne situacije prosto nam nalažu da zastanemo. Da se zapitamo, da promislimo, pre nego što kažemo „hop“. Mlade osobe koje to ne rade postaju delinkventne. A ja ni to ne želim svom sinu.
Pa koje je onda magično rešenje? Da li je ljubav u svakom slučaju jedino magično rešenje? A da li strah uvek samo koči?
Ljubav prija, ljubav nas neguje, ljubav nas mazi. Ne vidim razlog da je izbegavamo. No vidim razlog da je u izvesnim situacijama doziramo, jer u suprotnom možemo ispasti naivni i lakomisleni.
Sa druge strane, strah ne treba uvek izbegavati. On nas ponekad može štititi. Od grešaka. Od brzopletosti. Od povređivanja. Sebe. I drugih.
Šta vi mislite o strahu i ljubavi u vaspitanju?
4 Odgovor
Jeste. Bas zna da boli. Kada sam se pitala o ljubavi, isla sam na rizik da mozda necu biti skroz shvacena. Ono moje o povremenom doziranju odnosilo se pre svega na vecu decu. Kada su mali, tvoja ljubav im je sve definitivno. Ali, kada npr. udju u pubertet, pocnu sa buntom, ponavljanjem razreda, bezanjem od kuce i sl., direktno akcentovanje iskljucivo ljubavi moze izazvati i kontraefekat. Lako moze doci do zamene uloga, autoriteta. Ono sto zelim da kazem je da tu ljubav i tada pokazujemo kroz podrsku i pokazivanje da smo tu za njih, ali da tada moraju da se postave i neka pravila koja mozda nece biti prijatna – ni za decu, a nekad ne ni za roditelje. Ja radim sa delinkventima, pa svaki dan vidim kako potenciranje samo ljubavi bez pravila, lako predje u potpuni gubitak autoriteta, sto klinci u pubertetu vrlo lako znaju da iskoriste i da krenu stranputicom.
Mozda bi u sledecem tekstu trebalo da se bavim temom: da li ljubav u vaspitanju iskljucuje postavljanje granica? 🙂
Odlično si ovo napisala. Sjećam se da sam se za sina uvijek bojala da bi se, kada prorade muški hormoni, mogao upustiti u neke glupe obračune s vršnjacima. Bilo je to ratno i posli ratno vrijeme i svakakvi su imali oružje, ako ne djeca, roditelji. Bila sam sretna da su mi djeca bila premala da izlaze van navečer jer je uz uobičajene stvari prijetio i laki prst na okidaću. Učila sam ga da se potencijalno opasnim situacijama izmakne i da ode, da ih ne izaziva. Bolje ispasti kukavica nego mrtav ili ostati invalid (bilo je i takvih slučajeva). Ljudima treba pristupati s povjerenjem i simpatijom, sve do trenutka dok se sami ne prokažu da to nisu zavrijedili. A ako je dijete okruženo ljubavlju, i samo će je pružati drugima, tu ne treba ništa učiti. Tvoj sin jako dobro zna da ga voliš, pa mu je takav odnos prožet ljubavlju nešto normalno. I kada malo odraste, bez obzira koliko će se u jednom trenutku buniti protiv nekih pravila, vjeruj mi da se nikada, nikada neće buniti protiv tvoje bezuvjetne ljubavi. Mene je sin kao manji znao pitati što bih ja da je on kriminalac. Rekla sam mu da mi to ne bilo drago, ali da bih i dalje jednako voljela i nastojala ga zaštititi, bez obzira na sve. Tako je odrastao u osobu koja zna što je ljubav i kako se ona pokazuje. Nemoj stoga brinuti.
Hvala puno na ovim recima. Znaci svako iskustvo. Da, ono sto definitivno znam je da cu mu uvek stavljati do znanja da sam tu zbog njega, da ga volim, bez obzira na njegove postupke. I ako nekad necu odobriti neko njegovo ponasanje, to nece znaciti da ga zbog toga manje volim. Imam ljude oko sebe kod kojih se ljubav podrazumevala i nije se puno pokazivala – i sad su emotivno dosta uskraceni i nesigurni. Ali, mislim da je kod te ljubavi vazno upravo to – razdvojiti ponasanje od licnosti, i tome uciti svoje dete. Volecu ga uvek, podjednako, ali necu svoleti sva njegova ponasanja. Mislim da je mozda to najsrecnije definicija za mene, kada je u pitanju ljubav 🙂
Upravo tako "cvrste i sigurne, a nezne"! Tako bih nekako i ja to definisala. Samo sto je bas, bas tesko doci do toga. Krivudavim putem, sa puno skretanja, ali sa sigurnim krajem ako si dovoljno istrajan i ako verujes u njega.