“Šta ako…?” – Kako pobediti strahove koji počinju sa ovim pitanjem?

Strahovi su sastavni deo života.

Strah od neuspeha, od gubitka komfora, od mišljenja drugih ljudi. Od novog!

Iako imam baš zadovoljavajući nivo samopouzdanja, nemojte se zavarati ako pomislite da se oni meni ne dešavaju. Imam ih ja.

Ono što mene razlikuje od mnogih ljudi koji su zakočeni je to kako se ja suočavam sa tim strahovima.

Upravo o tome će biti reči u ovom tekstu.

strahovi pitam se

Da li ih uvek možete prepoznati?

Vrlo često su oni jasni.

“Šta ako ispadnem glupa?”

“Ako mi biznis propadne?”

“Sigurno neću znati neko pitanje na ispitu!”

Sve su to situacije u kojima strah ima jasan pravac. On onda kod mnogih ljudi učini da ni ne kreću u akciju. Blokira ih, i čini ili da odlažu ili da skroz odustanu.

Jer: “Ne vredi! Sigurno će biti tako kako strah kaže!”

A ponekad se desi da strahovi dejstvuju i na nesvesnom nivou.

Na primer:

  • odlažete spremanje ispita jer vas “mrzi” da učite. Ono na kraju ispadne da kod tog profesora retko ko dobija visoke ocene, a vi baš morate da imate sve dobre ocene i unapred znate da ni vi nećete uspeti da položite za željenu ocenu.
  • ne preuzimate rizik za neku novu aktivnost/posao i tražite izgovore u nemanju para, nepoznavanju jezika. A problem je u tome da vam se ne napušta sigurnost koju trenutno imate. I ne preuzimaju vam se rizici sa novom aktivnošću, jer “šta ako ne uspete?”

Jednom davno sam kreirala ovaj citat:

I zaista. Kad god odlažete, protestvujete protiv nečega ili nekoga, odbijate, vi se zapitajte:

Čega se sad plašim?

Uštedećete si puno posla. Biće vam mnogo jasnije na čemu treba da radite.

Kako raditi na tim strahovima?

Manje više svi strahovi idu od pitanja “Šta ako…?

Čak i kada ne glase tako u vašoj glavi, uvek ih možete predefinisati u neku “šta ako?” rečenicu.

Šta ako:

  • ne uspem?
  • se izblamiram?
  • ispadnem glupa?
  • ljudi budu mislili loše o meni?

Jel poznato nešto od toga?

Koči li vas na putu ka napretku? Ka boljim vama?

Strahovi znaju to da rade. Da nas blokiraju i unazađuju.

A kada znaju da pomognu?

I pobogu, da li je to uopšte moguće?

Jeste. A reći ću vam i kada…

Nedavno sam na svom Instagram profilu imala jednu jako korisnu anketu o tome šta moje pratioce sprečava u korišćenju životnih mogućnosti koje se nalaze pred njima.

Većina njih je spominjala upravo strahove.

U Instagram story-ju sam se potrudila ukratko da objasnim šta mogu uraditi sa tim strahovima.

Za početak, važno je prihvatiti njihovu neminovnost.

Dešavaju se. Očekivani su. Kod nekog više, kod nekog manje.

Dovoljan su izazov sam za sebe. Ne treba vam još dodatni problem okrivljavanja sebe ili života što ih imate.

Prihvatite život sa njima!

Već to će učiniti da se neki od njih umanje, jer nećete imati apsolutistički zahtev: on “mora” nestati.

Sve loše što mislimo da u životu mora, ispadne da se najduže i održava. Baš zbog tog “mora”.

Nakon toga uradite jednu jednostavnu stvar:

Dajte odgovor na to “Šta ako…?”

Ali, ne negativan odgovor koji verovatno već dajete:

  • Ja to neću moći podneti.
  • To će biti užasno (pa je bolje ni da ne pokušavam).

Upravo zbog ovakvog tipa odgovaranja na to pitanje vi i odlažete, odbijate, blokirate.

Umesto toga dajte neki konkretan afirmativan odgovor.

aleksandra birta

1. Događaji na koje možete uticati.

Na primer, ispiti. Dok sam studirala imala sam tremu pred ispite. Perfekcionista sam, bila sam i štreber. Volela sam da imam dobre ocene.

A šta sam radila kad me lupe razmišljanja o tome šta ako ne budem znala odgovor na pitanje profesora?

Umesto da zbog toga odlažem učenje, ja sam pokušala da zamislim koje bi to pitanje moglo biti na koje neću znati da odgovorim.

  • “Šta ako me pita i ja ne budem znala odgovor?”
  • Umanjiću šansu da se to desi tako što ću sad više da učim. Posebno u oblastima koje slabije znam.

I onda opet knjigu u ruke i učim još više, umesto manje.

Zvuči logično, jel da? A u praksi to nažalost obrnuto ide, koliko god smisleno bilo.

Dakle:

Šta sad možete da uradite pa da umanjite šanse za ostvarenje tog straha u budućnosti?

2. Događaji koji ne zavise samo od vas.

I ovde je važno da uradite sve što je do vas.

Pored toga, pomaže da se pripremite za to najgore što vas plaši.

Ja to uvek radim. Kad krenem da nižem sva ta “šta ako?”, ja onda odmah odgovorim na to pitanje sa konkretnim akcijama: uradiću to i to.

Tako povratim osećaj kontrole, koji od straha bude poljuljan.

Povratim i samopouzdanje. Jer imam osećaj da ipak nešto mogu i ja uraditi.

Dakle, osmislite plan akcije šta ćete uraditi ako se i obistini taj vaš najgori strah.

Jer, uvek može gore.

I uvek postoji nešto što možete uraditi.

Makar to bio i zaključak:

Preživela sam. Ma, pokušaću ponovo!

A sad vi?

U tekstu sam opisala jedan od načina kako da strahove preokrenete u svoju korist.

Kako vi rešavate vaše strahove?

Da li imate neke slične metode?

 

Napomena: ovaj tekst se odnosi na neke opšte strahove. Fobije, panični napadi, anksioznost su nešto mnogo intenzivnije i ozbiljnije. Kod njih je često potrebna stručna pomoć. I o njima ću pisati u budućnosti.

4 thoughts on ““Šta ako…?” – Kako pobediti strahove koji počinju sa ovim pitanjem?

  1. Poštovana Aleksandra,
    čiitam redovno VAše tekstove i jako mi se dopadaju i često pomažu . Što se tiče straha-to je moje drugo ime, što kažu. Uvek je-šta ako? Ali ovog puta neću da pišem o tome kako se ja borim protiv toga, već bih volela da mi date VAše mišnjenje o ovome (vezano za strah,u temi sam).
    Od kada sam se porodila, osecam nesigurnost kada padne sneg,jer me to ogranicava. Javlja se strah-ŠTA AKO se dete razboli,a ja ne mogu da ga prevezem do doktora. I tako svake godine. Ova godina je prva kada me sneg (svi koji su pali ove zime u Beogradu) nisu plasili, vec sam uzivala u njima. Dete ima vec 12 god i sigurno da je to glavni razlog zbog cega je to tako, ali sam bas pomislila da sam bas srecna sto vise nemam taj strah. Ali avaj, sto kazu, tata mi je u bolnici, mama, poludementna je sama u kuci, danas moram kod oralno hirurga da mi skine konce sa rane koja mi je, cini mi se, zagnojila i vidite kako je napolju od jutros. Ja vise nemam kontrolu, nemam sigurnost. Da, strah mi se javlja kad ne mogu da iskontrolišem nesto.

    I ono zbog cega najvise ovo pisem je -zbog cega (Vaše misljenje) mi se redovno desava da kad pomislim recimo “Hej, dete mi se nije dugo razboloelo”-ono se razboli ili “hej, bas uzivam u snegu, nemam više tu nelagodnosti” i sve padne u vodu zbog svega sto sam gore napisala, SAd bi stari rekli da prizivam. Ne verujem u to. A opet, ne znam kako to da rastumacim.

    Unapred hvala na odgovoru, znacio bi mi.
    Veliki pozdrav.
    Branka

    1. Ni meni nije dovoljno samo to “prviući ćeš to čega se plašiš”, ali evo jednog smislenog sturčnog objašnjenja na koje sam naišla jednom prilikom, baš povodom te priče:

      “Strah je najveći neprijatelj imuniteta. Ko živi u strahu – sam sebi stvara uslove za to da mu se desi baš ono od čega strahuje.
      Strah je prirodna reakcija u situacijama “bori se ili beži” i ima funkciju spasavanja života. U takvim situacijama gase se mnoge funkcije tela, proizvodi se adrenalin i celokupna snaga se koncentriše u rukama (za borbu) i nogama (beg). Isključuje se i imuni sistem, jer pred trenutnom smrtnom opasnošću borba sa bakterijama, gljivicama, parazitima, toksinima postaje drugorazredna, Takve situacije traju kratko, i onda se sve vraća na svoje. Tako je to priroda predvidela.

      Telo generalno zna kako samo sebe da isceli. Naša tela su divno opremljena prirodnim mehanizmima za samo-popravke koji sprečavaju infekcije, zarastaju rane, čuvaju nas od stranih tela. Ali, evo šta većina ljudi ne zna. Ovi prirodni mehanizmi samo-popravljanja se deaktiviraju kada je vaše telo puno hormona stresa, kao što su kortizol i adrenalin u situacijama “bori-se-ili-beži” (to su situacije u kojima se i životinje u najvećem broju slučajeva odlučuju za beg, a za borbu se odlučuju samo kada je ona neizbežna; i to se veoma lepo uklapa u princip održanja života, podrške životu, naše Majke Prirode, jer u borbi uvek postoji mogućnost povreda i gubitka života).

      Nije neophodno da se nađemo u konkretnoj situaciji koja budi strah. Dovoljno je da tu situaciju ZAMIŠLJAMO ili o njoj MISLIMO – mozak ne zna razliku između te dve i reaguje JEDNAKO u obe.”

      Ukoliko vas zaista u velikoj meri ograničavaju ti strahovi, ovaj tekst nije dovoljan da Vam pomogne. Obratite se stručnjaku.

  2. Poštovana Aleksandra,
    čitam Vaše tekstove redovno i radujem se svakom novom. Ja imam strahove, i to posebno kada treba da se suočim sa nečim novim. Od toga da se upaničim kada npr. treba negde sama da putujem, kada treba da idem na intervju za posao, kada apliciram za posao, kada treba da pozovem nepoznatu osobu radi neke informacije koja mi je potrebna, itd. U tim momentima moj mozak počinje da iznalazi hiljadu izgovora da se ne upuštam u to, i uglavnom ostajem zakopana i bez dalje inicijative da promenim to. Zbog svega toga često sam propuštala prilike, a posle se kajala što se nisam suočila sa tim stvarima. Kada se suočim sa nekim stvarima i vidim da nije bilo toliko strašno, osećam trenutno olakšanje, ali do tog momenta sam potpuno obuzeta strahovima. Da li mi možete dati savet kako da prevaziđem sve to i da budem opuštenija prilikom donošenja odluka, to bi mi mnogo značilo?
    Hvala unapred i srdačan pozdrav
    Ceca

    1. Draga Ceco, ovo nije mesto da resite takav svoj problem. Predlazem da se obratite nekom psihoterapeutu, i to kognitivnog pravca. Srdacno,

Volela bih čuti tvoje mišljenje: