Kada mi neko kaže da će mu dom biti neka strana zemlja, pa još ona koja je na moru, ja se trudim da ne reagujem sa „jaooj, blago tebi!“.
Jer ne mislim da je to nešto što je samo po sebi raj.
Meni prve asocijacije budu silna navikavanja i odricanja koja čekaju tu osobu, pre nego „baš je briga, šetaće svaki dan pored plaže„.
O tome kako je kad napustiš svoju zemlju da bi se udala za stranca, u novom tekstu iz rubrike #radimnasebi priča hrabra Sanja Ivić-Gkouma sa sajta Grčki kutak.
Ko je Sanja Ivić – Gkouma?
Ja sam pre svega mama dva dečaka, večiti optimista i neko ko veruje u bolje sutra. Volim da u svemu što je loše pronađem zrnce dobrog i da od tog istog zrnceta napunim činiju, bure ili bazen.
Volim da istražujem predele, druge narod, kulture i ljude.
Po prirodi sam avanturista i svaku priliku koristim da isprobam nešto novo i nesvakidašnje. Nekada sam ludo hrabra, pa se desi da se upustim u situacije koje mi se na kraju obiju o glavu.
Ovaj tvrdoglavi Ovan je često udarao glavom o zid, ali je od tog udaranja svašta i naučio.
Po prirodi sam tvrdoglava i ono što zacrtam ja kad-tad i ostvarim.
Ne volim godine kao broj i karakternu osobinu. Čovek je mlad onoliko koliko se mlad oseća u duši.
Volim da pišem. Osim bloga Grčki kutak volim da se ponekad osamim i iz sebe izvučem najdublju emociju iz koje proistekne po neka pesma.
Ježim se na egoiste i ljude koji ne shvataju šalu. Volim da se šalim prvenstveno na svoj račun, i ta osobina mi je mnogo puta pomogla da prebrodim teške situacije u životu.
Koji je životni izazov sa kojim si se izborila?
Kada rešimo da uđemo u bračne vode, većina ne razmišlja o obavezama koje taj brak nosi. Nekako je uvek lakše imati u blizini roditelje koji su uvek tu ako zagusti, ili prijatelje kojima ćete se uz kafu požaliti na neki problem u istom.
Ja sam odlučila da se udam u Grčkoj i to je izazov sa kojim sam se kasnije uspešno izborila.
Kada sam saopštila da ću se udati za stranca prva reakcija okoline bila je “Blago tebi!”. Svi su na to gledali kao neku idealnu priliku za život pored mora.
“Baš te briga ima da uživaš svaki dan!”, bila je najčešća rečenica koju sam čula u to vreme.
Kako je vreme prolazilo mnoge misli su mi se motale po glavi. Gledala sam svoje roditelje, prvenstveno majku, koji su trebali da se „rastanu” sa svojim jedinim detetom. Sa jedne strane bili su mi oni koje neizmerno volim i koji su mi pružili sve u životu, a sa druge neko sa kim sam želela da nastavim život. Osećala sam se kao da ću ih izdati ako odem.
Nije isto otići na određeno vreme u stranu zemlju i otići zauvek.
U prvom slučaju nekako znaš da to ima rok trajanja i da ćeš se vratiti među svoje, dok u drugom počinješ život iz početka.
Provela sam mnogo budnih noći razmišljajući kako ponovo treba da učim “da hodam i govorim”. Samo ovoga puta potpuno sama.
Lomila sam se mesecima, dok konačno nisam odlučila da ću se definitivno upustiti u život daleko od svih svojih.
Tri crvena kofera, pasoš i doviđenja!
Pratili su me samo najbliži, i onog momenta kada je autobus zatvorio vrata i krenuo, bujica osećanja je zajedno sa suzama buknula iz mene. Našla sam se potpuno sama sa svom tom količinom tuge, među nepoznatim ljudima u autobusu.
“Šta ako ne bude išlo? Šta će pomisliti svi oni koje sam ostavila ako se vratim? “ Sa tim mislila sam došla u Grčku.
Prvi meseci su bili užasno teški. Koliko god da sam bila oduševljena novom sredinom i ljubavlju koju sam dobijala od budućeg muža, sama činjenica da sam totalno sama među strancima me je jako plašila.
Nisam želela da budem zavisna ni od koga u svakom smislu te reči.
Nisam želela da se zatvorim u kuću, jer se to nikako ne slaže sa mojim temperamentom.
Trebalo je samo skupiti snagu i smisliti kako sve to da izvedem.
Kako si se sa tim izborila?
Morala sam sve iz početka. Da steknem nove prijatelje (iako su stari još uvek aktuelni i nisam ih zaboravila ni dan danas), da pronađem posao, da se uklopim u mentalitet ljudi i zemlje u kojoj sam.
Činilo mi se u početku da me svi čudno gledaju i da mere svaku moju grešku. Sa druge strane, razmišljala sam o povratku i o milion pitanja koja bi me sačekala. “Kako? Zašto? Jel sam ti rekla?”
Nisam smela da dozvolim da me sve to poremeti i da me sopstveni strahovi vrate nazad.
Nisam želela da odustanem dok ne dam svoj maksimum!
Svakodnevno sam dobijala pitanja iz Srbije kako je u Atini, kakvi su ljudi, kakav je Akropolj, ulice, prodavnice, kakvi su ti novi prijatelji.
Kada sam shvatila da ne umem ni na polovinu pitanja da odgovorim, probudila sam se. “Razbij te zidove i kreni sama. Moraš pre svega zbog sebe!”.
Počela sam da šetam sama. Snalazila sam se po gradu sa odštampanom mapom sa interneta i obeleženim putevima kako bih znala da se vratim kući.
Počela sam da upoznajem nove ljude i da ne marim za to šta će ko misliti o meni i kako će me gledati. Komentare na moje znanje jezika zemlje u koju sam se doselila prihvatala sam kao konstruktivne.
Počela sam da se šalim na račun svojih grešaka. Ona osobina na koju sam tada potpuno zaboravila puštajući strahu da me obuzme, pomogla mi je da povratim veru u sebe.
Malo po malo sam postajala deo društva i strah od neprihvatanja je potpuno nestao. Sve one razlike koje su mi u početku delovale zastrašujuće, postale su premostive.
Samo sam promenila svoju vizuru.
Prestala sam da katastrofiziram.
Kako drugi ljudi mogu pomoći osobi sa takvim izazovom?
Kada ste u stranoj zemlji neizbežni su momenti koji vas pokolebaju, pa se zapitate: “Da li ja to mogu izdržati?”.
Fale vam roditelji, rodbina, kafa sa prijateljicom iz detinjstva, rodni grad.
Onda shvatite da ima još istih.
Onih koji su takođe ostavili sve za sobom i otisnuli se daleko od svih svojih. Kada upoznate svoje sunarodnike uvek je lakše. Hvala Bogu pa ih u Atini ima dosta.
Iako smo raštrkani, svaki susret nas podseti da smo u istom sosu i da se svako na svoj način bori sa mukom zvanom nostalgija. Za tih par sati koje provedemo zajedno osećamo se ispunjeni i na neki način kao da smo ponovo svako u svom rodnom mestu.
Bitna je podrška. Pre svega od najbližih.
Kao jedino dete svojih roditelja i neko ko je jako vezan za svog oca, najveću podršku sam upravo našla u njemu.
“Ako ne ide uvek imaš gde da se vratiš” I dan danas on ponavlja tu rečenicu svaki put kada oseti da mi je teško. To mi samo daje krila da se i dalje borim i ne odustajem.
Šta si naučila iz ovog životnog izazova?
Shvatiš koliko si jak. Shvatiš koliko stvari možeš sam, pa čak i ono što si mislio da nikad nećeš moći.
I posle svakog “Uspela sam!” dobiješ novu dozu samopouzdanja i vere u sebe.
Shvatiš ko su ti pravi prijatelji. Kada odeš na „odmor kući“ (kako volimo to da kažemo mi iz daleka) vidiš one prave ljude čije se ponašanje prema tebi nije ni malo prometilo. Vidiš i one druge, koji te gledaju popreko, ali se više ne zamaraš njihovim takvim ponašanjem.
Šta bi poručila osobama koji se žive sa istim izazovom?
Ako vam se ukaže prilika, probajte. Nemate šta da izgubite.
Verujte mi, pronaći ćete u sebi onu snagu i istrajnost za koje ste mislili da ni ne postoje. Proširite svoje vidike, upoznajte svoje mogućnosti.
Iznenadićete se koliko ste do tada malo znali o sebi. A i ako ne ide nemojte očajavati.
“Uvek imate gde da se vratite!”.
5 Odgovor
Bas tako!! I Sama sam otisla preko okeana na kraj kanade iz istih razloga, i prosla isto. Treba probati jer je to zivotna skola!! Hvala STO Ste podelili svoje iskustvo! Mozda pompgne drugina u bas ovom trenutku ?
To je baš i bila namera. Znači uvek kada znamo da nismo sami. A i vama dubok naklon za hrabrost!
Uh…preko okeana! Pa svaka čast. Za to je baš bilo potrebno hrabrosti. Grčka je blizu, ali kada stignu klinci i obaveze teško se i taj jedan put godišnje ode kući. Mogu misliti kako je kada si čak u Kanadi.
U pravi cas! Bas kad sam na izmaku snage. Ista situacija.
Drago mi je da je uleteo u oravi čas ?