Do zvrkove 2. godine sam uspevala da ga hranim zdravo, bez fabrički procesuiranih bezvezarija. Jeo ih je u vrtiću, na rođendanima ili kad mu neko ponudi na ulici, ali kući toga nikad nije bilo. To jest, jeli smo ih krišom da on ne vidi 🙂
Onda su došle „ja želim“ faza i „besnilo“ faza, i sve se pokarambasilo. Bila sam svesna da će taj dan kad tad doći i stalno sam govorila „neću da mu dajem slatkiše dok god ih i sam ne bude bio svestan“, ali nisam se pripremila za ovakvu borbu.
Scena od pre koji mesec:
Plavi Frikomov frižider (jedan od bar 10 na putu do kuće) i on želi sladoled. Džabe što sam mu kući napravila lep homemade, sve u onim modlicama na štapiću, kad on želi baš ovaj sad i ovde. Kreće vriska. Ok, kupiću mu.
Pojede sa slašću onaj sladoled, i baš mi je nešto i sladak bio tako musav i srećan. No, ne lezi vraže. Evo ga drugi frižider. On opet hoće sladoled.
„Pojeo si već jedan. Boleće te stomak. Kupićemo sutra ponovo. Obećavam ti!“
Vrtim verzije tih rečenica u krug, ne vredi.
Vriska se pojačava, on neće da se pomeri od frižidera. Približava se jedna devojčica da kupi sladoled, uplašila se od mog doprekojiminutumiljatog zvrka. On reži na nju i na sve koji hoće da mu se približe.
Zovem ga da se pomeri „da se nešto dogovorimo“, ne vredi. Ukočen sve više vrišti pored frižidera, a kad pokušam da mu se približim on krene još glasnije.
Preznojavam se, u modusu sam one roditeljske „pokisle dijareje“ koju sam nekoć spominjala: samopouzdanje – nula, osećanje nemoći – stotka!
(A složićete se da nema ničeg goreg od doživljaja roditeljske nemoći.)
U mislima mi katastrofa: „Neće valjda sad po 2-3 sladoleda dnevno jesti dete od dve godine! Dovoljno je što sam prihvatila da ćemo mu baš svaki dan kupovati po jedan sladoled. Ako mu sad popustim on će naučiti da tako može svaki dan. Nema pravila, nemoćna sam. Užas!“
U jednoj takvoj situaciji sam bila sama sa njim pa sam mu na kraju kupila još jedan sladoled, a drugi put ga je muž čvrsto podigao i nekako smo otišli kući. U vrištanju. Svi preznojani i nervozni. (Kada je u tantrumu ili u preplavljenosti sav se iskrivi i ja ne mogu da ga uzmem u ruke jer mi klizi.)
Sličnih situacija je bilo još 100. Roditelji sa decom izazovnog karaktera između njihove 2. i 3. godine će me razumeti.
Na primer, išli smo jednom porodično u BIG. Ugledao je one autiće na žetone.
Naravno da ćeš se vozati, sine. Još jednom? Hajde tata, ubaci žeton.
Jaoj, baš je sladak. Slikaću ga da pošaljem baki.
Još jedan žeton?
Imaš li ti još para kod sebe? Kupiću još par žetona. Hoće i ove druge autiće da proba.
I tako posle jedno 10 minuta i bar 10 žetona, mi mu kažemo da je dosta i da moramo kretati.
Aha, to je vaš problem, roditelji moji! Ja hoću još i još. „Ja žeeeeliiiim još“.
I kreće scena.
Džaba objašnjavanja, džaba još SAMO jedan, dva žetona. Ovome se mora nekako stati na put. A vrištanje ne prestaje.
Muž je opet nekako uspeo da ga drži dok ovaj vrišti u rangu operskih pevača, baca se i klizi mu iz ruku.
Da li je potrebno da napomenem da je to njegovo vrištanje trajalo bar još jedno 15 minuta, istim intenzitetom? Nekako nas je muž u takvim uslovima sve doveo kući, ali su naredni sati bili ispunjeni prvo nervozom, a onda izduvankobalon raspoloženjem.
I da li zaista postoji rešenje za ovakve situacije?
Oni koji redovno prate moj blog znaju da sam majka jednog izuzetno temperamentnog deteta, visoko senzitivnog i zahtevnog, sa niskim pragom tolerancije na frustracije.
Kod takve dece očekivani izlivi besa u periodu između 2. i 3. godine znaju da budu dosta češći i intenzivniji nego kod drugih vršnjaka, a mnoge tehnike koje vam drugi savetuju da sa ovim problemom izađete na kraj u velikom broju slučajeva PROSTO NE PALE!
Član sam mnogih FB mama grupa za pozitivno vaspitanje i saosećajno roditeljstvo (jer u batine ne verujem) i verujte mi da sam pokušala da primenim puno stvari koje sam tamo saznala od stručnjaka ili drugih mama. Međutim, one nama prosto nisu pomogle.
I onda sam upala u jedno najnepoželjnije stanje koje roditelj može imati – odsustvo vere da će nam bilo šta pomoći.
To stanje ne bih nikome poželela.
Izvukoh se nekako ja iz tog stanja, i obratih se dvema osobama u čiju profesionalnost izuzetno verujem: Sanja Rista Popić i Žana Erdeljan.
I od mnogih drugih saveta koje sam dobila po pitanju detetove preplavljenosti i tantruma, jedna tehnika nam je puno pomogla, a spominjale su je obe:
Planiranje unapred!
Možda ste sada očekivali neki revolucionarni savet, ali verujte mi da je nama ova tehnika u velikoj meri umanjila verovatnoću potencijalnih ispada besa.
Evo kako..
Kada je u pitanju afera sladoled, ovako sam ga pripremala (nakon što ipak pojede taj svoj jedan sladoled):
„Mateo, sada ćemo proći pored puno drugih frižidera sa sladoledom. Nećeš tražiti sladoled, zato što si sad već pojeo jedan. Jel važi?“
On sluša, ćuti i onda obavezno ima potrebu da ponovi:
„Nećemo više jesti sladoled. Ja sam pojeo sladoled.“
I početku nije odmah palilo, jer je odmah kod prvog frižidera tražio još jedan, ali sam bila uporna u podsećanju na dogovor.
Uporna sam bila i u rečima i u tonu.
(A o tom tonu imam materijala za poseban tekst.)
Ponekad je on sam tu ubacivao i „Neću puno sladoleda da jedem. Boleće me stomak.“
Sad smo došli do toga da nekad prođe i ceo dan da ne pojede sladoled, ili da prođemo pored 100 frižidera do centra pa da tamo pojedemo zdrav sladoled u Moritz Eis. Ali vrlo često ili on ili ja sve iz početka ponavljamo kod svakog frižidera.
A sladak je: „Mama, samo da pogledam koji sladoled ima. Neću jesti.“ Pa onda stane i gleda par sekundi slike sladoleda i doda: „Mmm, ukusni sladoled. Ja vooolim sladoled. Dobro je. Idemo, mama.“
Afera žetoni:
Isto tako ga pripremim da će tamo biti autići. Pa ili „Nećemo danas stići da se vozimo jer moramo tu i tu da stignemo“ ili „Vozićeš se samo toliko i toliko puta i onda idemo“.
Pa mu pokažem koliko žetona imam.
Kad hoće još, budem uporna u ponavljanju dogovora.
On jako voli i kad ga podsetim: „Jel se mi sve dogovaramo?“ Zastane, razmisli i onda krene.
O čemu se tu u stvari radi?
Deca ovakvog temperamenta posebno vole red i plan. To ih smiruje i, što je najvažnije, TO IM ULIVA SIGURNOST!
A deci je sigurnost najvažnija!
Pa još kada roditelj ostane dosledan planu koji su dogovorili i ne popušta, tek im to uliva sigurnost.
A suština je upravo u tom planu koji su zajedno napravili. Jer, ova deca imaju i izraženu potrebu da učestvuju u odlukama.
Njih objašnjavanja i naredbe dodatno frustriraju!
Teško je uvek sve predvideti i zato ova tehnika ne može baš uvek da uspe. Ja ga pripremim za sladoled, ali ne npr. i za tržni centar Panda. Pa onda sledeći put ubacim i nju u naredni plan koji dogovorimo.
Ova tehnika zna i da zamara. Pomislim ponekad: „O ne. Pa jel moram sad opet dogovor, plan, bla bla? Zašto to ne ide spontano?“
Pa ti pusti da ide spontano, draga, ali onda ćeš rešavati i spontani izliv besa. A i tvoj manjak samopouzdanja nakon toga.
Još nešto što volim da kažem posle takvih uspelih zajedničkih „poduhvata“ je da pohvalim što je ispoštovao dogovor i da opišem kako se povodom toga osećam:
„Jako sam srećna što si ispoštovao dogovor.“ I onda njegovo omiljeno, što i sam stalno ponavlja: „Mi se sve dogovaramo!“
Jer se mi zaista i dogovaramo. Učim ja od njega i uči on od mene.
Pitam i njega za mišljenje i uvažavam ga gde god mislim da ga to ne ugrožava.
Za mene je upravo to suština vaspitanja!
|
Vaše malo dete ima problema sa tantrumima i burnim izlivima emocija? Poručite e-knjigu „Kako da dečiji bes ne bude svima stres?“ Na 66 stranica detaljno objašnjeno sve što vam treba da uspešno prebrodite tu fazu. |
Možda će vam značiti i ovi tekstovi:
Biti roditelj visoko zahtevnog deteta
Kako izaći na kraj sa burnim izlivima emocija kod vašeg deteta?
Podelite ovaj tekst sa svim roditeljima kojima bi značio. Znam koliko su ovakvi uvidi meni značili.
33 Odgovor
Pa ovo je tako divno!
Mnogo mi je drago što si o ovoj temi pisala, što si pisala iskreno i bez ustezanja i što si zapravo ponudila konkretno rešenje.
Samo bih dodala – taj momenat dogovora, poštovanja zadate reči prvo s naše strane (a onda to spontano dolazi i sa dečje strane) može se primenjivati od prvog dana. Tako što ćemo im govoriti šta trenutno radimo – sada ću ti promeniti pelenu, evo sad ću te podići u naručje, spremamo se pa idemo napolje i slično. Čak i kada su malecne bebice. Onda kada budu mogli da učestvuju u pravljenju plana, oni će to rado i činiti, do tada mi im ukazujemo poštovanje, ulivamo poverenje i sigurnost. Jer granice su ZAKON, i njima su neophodne, samo one ne isključuju poštovanje i nežnost.
Još jednom, mnogo mi je drago što ste veliki problem prevazišli na obostrano zadovoljstvo.
Delim tekst sa svojim čitaocima. 🙂
Možda nisam kompetentna da dam komentar jer nismo imali ovakvih situacija ali moram prokomentarisati upravo zbog ovog dogovora. Mislim da veliku ulogu u vaspitanju djece ima dogovor i razgovor sa njima ma koliko u našem društvu još uvijek vladala ona da se zna ko je koga rodio. I treba da se zna ali kad djetetu ponudimo dogovor i razgovaramo sa njim, ono se osjeća vrijednim. Ne kažem da su moji roditelji mene pogrešno odgajali ali tačno znam kad sam osjetila to uvažavanje mog mišljenja u porodici, a to je bilo tek u kasnim tinejdžerskim godinama.
Znam da su mi se mnogi čudili, čak i ismijavali što sa djetetom od godinu dana razgovaram kao sa odraslim djetetom. Sad Ona ima 4 godine i isti ti mi govore svaka čast jer kad idemo u trgovinu, unaprijed zna da može dobiti jednu stvar pa ako vidi nešto drugo, ono prvo će i sama vratiti (i niz sličnih situacija). Isto tako mislim da je veoma važna i dosljednost tom dogovoru, bio on dobar ili ne iz ugla djeteta, važno je da zna da će biti tako kako ste se dogovorili.
Pozdrav
Hvala ti na podrsi, draga. Znaci!
I samo da se razumemo – nismo mi sve to skroz prevazisli. Ali, na putu smo, this time for real 🙂
Bravo! Tako ih i treba vaspitavati – govoriti im, dogovarati se, pitati. Svugde gde ih to ne ugrozava!
А мислила сам да сам само ја ћакнута што беби од пар месеци док кмечи у колицима што стојимо на семафору ја објашњавам „На семафору је црвено светло, морамо да чекамо зелено“. Али, зато сад и најмлађи, који има 3 године, чим види зелено на семафору виче на сав глас „е-ле-ни ки-ка“.
Сјајан текст!
Super ti je ovo. Moj sin je tako imao histrerične ispade kada je trebalo da spava popodne. Do te mere da je jednom od muke izgrebao svoj jezik noktima do krvi (dakle, redovno secite deci nokte do živca :-)). Tada sam digla ruke od te ideje da ga teram da spava popodne.
U nekim drugim situacijama, kasnije,meni je pomogla ona metoda Dr. Karpa (ako se ne varam oko imena) da čučnem u njegov nivo i ponavljam ono što hoće par puta (Hoćeš sladoled?) , pa kad dobijem pažnju i odgovor, smireno objasnim zašto to ne može i kad može. I srećom po mene, brzo ga je prošla ta faza. Sad je uporan da dobije nešto dosađivanjem…Ali i dan danas, čučnem u njegov nivo kad želim da budem sigurna da me shvatio.Sad već neka navika.
Ouu, kika 🙂 Sve to ima svoje. Vazno je pratiti srce i raditi ono sto nam prija. I u zivotu i u vaspitanju.
Da, da, to cucanje uvek pomaze. Meni je isto to spontano doslo, nevezano za tantrume. Njemu jako brzo dodje preplavljensot, da cesto bude kasno da tad reagujemo. Zato nam posebno pomaze da uradimo sve da to takvog ispada i ne dodje.
Imam dete ovako opisanog, jakog temperamenta, sinčića od 22 meseca, i upravo, tražeći rešenja i metode u odgovoru na izazove sa kojima smo se, kao roditelji susretali gotovo svakodnevno, naišla sam na tvoj blog i pronašla se u onome o čemu pišeš. Naš sinčić je sve bolji kako vreme teče a mi istrajavamo u strpljenju i pozitivnoj disciplini ali, moram da priznam da sam, u nekoliko situacija, i to samo kada je sebe dovodio u opasnost, lupila ga onako „kao“ preko pelene i na iznenadjenje, odreagovao je na to, tražeći da ga „poljubim da prodje“ i prekidajući nepodržavajuću od nas, tu neku aktivnost/ponašanje…Opet, osetila sam se razočarano kao roditelj u izboru te krajnje metode jer nisam zagovornik iste i pomišljam da je to bio rezultat gubljenja strpljenja, pa i umora i stresa nakon napornog dana, i neću je primenjivati u vaspitanju kao prvu, drugu, treću ali, u izuzetnim situacijama, ponekad da, kao krajnju metodu. Možda je moje dete još zahtevnije, istrajnije i burnije u negodovanju a možda je i roditeljska nemoć, svakako, radiću na tome i rasti u svakom smislu, ta zahtevna deca su veliki izazov i navode nas da se menjamo i stalno preispitujemo…I da, ovo nije nikako „zeleno svetlo“ batinama već prava iskrenost sa željom i nastojanjem da se raste, menja, bude bolji, a priznajući i prihvatajući da nisi savršen…
У праву си. Ја заиста много причам са њима. Иако ми понекад изгледа узалудно сав труд, ипак се уверим не само да чују него и прихвате то што им причам 🙂
Velika je stvar priznati tako nesto. Svako ko ima zahtevno dete sigurno je imao ispad ili da ga udari ili nesto drugo zbog cega se posle lose osecao.
Meni se nekoliko puta desilo da sam ga udarila. Jednom cak i samar posle njegovih ne znam koliko udaranja mene, a mojih objasnjavanja. Posle sam otisla u wc i plakala. Meni batine prosto ne pristaju i ne verujem u njih.
Deci kao sto je moje dete, a moguce i Vase, pozitivna disciplina jednostavno nije dovoljna. Zato sam se ja obratila Zani, jer ona propagira i temperament faktor pristup – individualno prilagodjen njihovom temperamentu, ali i Vasem. Razmislite o tome, mislim da bi Vam znacilo.
Ау, сјајна фора с клинцем. Искрено, нисам олекивала овакав развој догађаја до краја текста, али сам остала без коментара. Свака част.
Hvala 🙂
Sa svojom devojčicom sam, priznajem nesvesno ili bolje rečeno intuitivno, primenjivala metode dogovora i planiranja. Ona je isto jako temperamentna, a ujedno i jako senzibilna. Kada je bila mala i kada smo odlazile da vozi autiće ili u luna park uvek sam odredila i odvojila svotu novca ili količinu žetona koju ćemo potrošiti s tim da i ona ima uvid u to. Posle svake vožnje smo brojale koliko je novca ili žetona ostalo. I funkcionisalo je. U drugim situacijama smo limitirale vreme do kada negde možemo da ostanemo ili koliko vremena se nečim bavimo. I to je davalo dobre rezultate. Naravno, važno je da ostanete dosledni.
Odlicno! Mi jos imamo problem sa npr. luna parkom ili ostajanjem negde gde mu je lepo, ali ucimo 🙂
I mi smo određivali broj vožnji unapred i nije bilo problema. Takođe nema problema kada se negde ide, racimo na pijac ( a on ne voli pijac) ako se unapred dogovorimo. Dogovaramo se i oko broja slatkiša kada se ide u nabavku. Nekako mi je to logično. Pripremim dete za sve što ga čeka, bilo lepo ili ne.
Tako i treba. Nama je nekad problem da predvidimo sve situacije u kojima je trebala nekakva priprema unapred, ali ucimo 🙂
Auf, toliko toga se poklopilo sa nasom situacijom danas. ? ali sam eto bas kao i vi stalno u dogovoru sa devojcicom od 2 godine jer drugacije stvarno ne moze. Previse temperametno dete, i pametno. Zato bolje smanjiti sebi nervozu unapred i skovati plan sa „malom drugaricom“ . Pa se svi vratimo srecni kuci ????? . Svaka casr na tekstu.
Drago mi je ako i Vama to pali. Mi smo bas posle teksta imali jednu novu nepredvidjenu situaciju sa igrackama za koju nismo stigli da se dogovorimo unapred pa je ceo dan propao o natezanja, ali smo sad naucili i o jos jednoj potencijalno rizicnoj situaciji 🙂
Ovo je sjajno! Potpuno razumem opisane situacije. Posezemo za istim metodama i znam koliko samo oni koji su iskusili slicno, a ne podrzavaju pogubne/nedostojne nacine vaspitanja, mogu da shvate sve te situacije. Uglavnom delujemo kao vanzemaljci i polusposobni kada nas zadese ovakva stanja, ali svako tante ima svoje kukuriku. Zelim da sto pre zvrk prevazidje, a i vi roditelji sa njim, ove faze. Hvala na tekstu, savetima…
Hvala na lepim zeljama 🙂 Ove opisane situacije smo prilicno savladali. Tu su neke nove, ali su obe strane sad mnogo iskusnije. A na druge roditelje ucim da oguglam – narocito kada u sred njegovog ispada prilaze i govore kako su oni to „po kratkom postupku“. Ko si ti i ko te je sta pitao? Samo uzdahnem i okrenem glavu.
Divan tekst ❤ Nisi sama , ponosna sam mama takve devojčice .
Ima nas <3 Drago mi je što se razumemo.
Divan tekst,
Zelela bih da cujem kako ste sa okolinom resavali ovakve momente, kako je funkcionisala sozijalizacija sa drugom decom?
Prepoznajem se u svim aspektima, ja i muz uspevamo vladati situacijom i planiranjem raznih ispada, ali nailazimo na druge poteskoce jer nemaju svi razumevanja a ni strpljenja. Vec smo u nekim koracima razlicitih terapija.
Bila bih vam zahvalna za kratak odgovor!
Nisam najjasnije razumela pitanje: kako je tekla detetova socijalizacija ili kako smo mi reagovali na reakcije okoline pri njegovom ispadu?
Da, mislila sam na socijalizaciju u vrticu a na okolinu sam mislila osobe i vaspitace koji ocekuju da se naradbe bez pogovora odradjuju sto naravno kod naseg deteta dovodi do jos veceg protivljenja. Mi radimo sve u dogovoru unapred i to vecinom funkcionise jer prepoznajemo gde moze doci do ispada sto u kolektivu nije slucaj, pravilo je da se dete prilagodi i uzalud svi razgovori. I stalno smo pod pritiskom da treniramo strogocu umesto razgovora i objasnjenja, a mi ne zelimo na takav nacin dete odgajati.
Moje dete generalno nema problem sa socijalizacijom. Ispade ovog tipa uglavnom je imao samo pred nama. Vaspitačice su takođe razumen i sličnih shvatanja meni. Ono što bih Vam svakako preporučila je da razgovarate sa njima i da zajedno probate da dođete do nekih „srednjih“ rešenja. Vi svakako najbolje poznajete svoje dete, a opet se i određena pravila u vrtiću moraju poštovati.
Hvala vam puno na odgovoru!
Posle vise razvojnih procena dobili smo dijagnozu Aspergov s. plus dodatni elemeneti visoke inteligencije u matematckim podrucjima koji se trenutno ne mogu testirati jer je dete jos malo, videcemo kako ce se odvijati sve dalje, inace zivimo u Austriji i dete komunicira na tri jezika sto dodatno otezava situaciji. Dobili smo plan rada sa terapeutima gde se prvenstveno radi na iskazivanju potreba i emocija, ocekuje nas velika borba i trud..
Hvala jos jednom!
Drago mi je da ste utvrdili o čemu se tačno radi. Veliki izazovi su pred vama, ali verujem da je u Austriji to dobro organizovano i da ćete naići na podršku kakva vam je potrebna. Sve najbolje vam želim <3
Savršeno objašnjeno, moja devojčica ima 4.5, trenutno smo u fazi učenja kontroli besa, tj naći pravi način da ga ispolji, a da to nije udaranje. Takođe pratim smernice pozitivne discipline, još smo u fazi pravljenja chill out kutka, ima svoju kutiju, ćošak, sa nekim igračkicama koje joj služe za smirivanje. Imamo tehnike disanja, brojanja, sada smo uveli novo da zažmuri i diše duboko i zamišlja nešto lepo, npr more 🙂 naravno to pali dok ne ode u stanje crvenog mozga, onda jednotavno samo moramo da pustimo da prođe vrištanje, zagrlim je pred kraj, kada osetim da već počinje onaj očajni plač, ali smo i mi očajni, kako objasniti da ne sme nikoga da udari, retko se desi da nekog od drugara udari, ali mlađu sestru (dve godine) da 🙁 Čitam, pratim razne tekstove, idem na radionice, razgovore, dobila sam i savet da je sve što radim dobro, da samo nastavim tako, ali to udaranje i bes ne prestaju. Sa prve radionice kod Žane sam naučila da takvu decu jednostavno ne smemo čupati iz aktivnosti, nego ih pripremati i od tada je za sve bukvalno pripremam, kada će ići kupanje i spavanje, negde kada idemo, a posebno kada idemo kući i prestaje igranje. Imala sam ja problem da joj previše objašnjavam, jer sam verovatno bukvalno shvatila ono da treba da im pričamo kao sa sebi ravnima :/ Samo se nadam da će ova faza sa besom, koliko god da mi je drago što ima emocije, brzo prestati, tj da će naučiti kako da ga kontroliše. Mnogo mi znači kada vidim koliko nas ima sa istim problemima. Hvala puno na ovim sjajnim tekstovima
Sve vase faze su mi poznate 🙂 To sto ne udara druge je dokaz da napreduje, da deluje. Kad kontrola jos nije dobra ostane da udara najblize, roditelje ili sestru. Cini mi se da sve radite dobro, ucite, prilagodjavate se, menjate, probavate. Nastavite tako i zelim Vam puno snage i strpljenja <3