Kako je živeti kao visokosenzitivna osoba?

 

Kada sam pre koju godinu shvatila da sam visokosenzitivna osoba (netipična, jer sam ekstrovert) sve kockice su nekako došle na svoje mesto.

Sad samu sebe više razumem, više sebi opraštam, više sam u miru sama sa sobom.

Od posebnog značaja za mene je bilo kad sam shvatila da je i moje dete visokosenzitivno, naročito u izazovnim situacijama poput izliva besa i emocionalnih preplavljivanja. 

Shvativši to počela sam mnogo bolje da ga razumem i da budem efektivnija u reagovanju pri nekim roditeljskim izazovima.

 

Kako prepoznati da si visokosenzitivna osoba?

Sećam se da sam neke karakteristike pokazivala još u ranom detinjstvu.

Jedan primer: bolelo me je, onako baš, baš posred srca, što se kraljevima i kraljicama u crtanim filmovima svi klanjaju, lade ih lepezama, hrane ih, oblače i sl., a ovi to ni ne cene.

Zašto postoji takva nepravda? Zašto nisu svi jednaki?

Pa kad je kraljica neka zloća, a ova sluškinja neka predivna dobrodušna osoba, koja na kraju još i umre zbog ove.

Zašto moraju da umru oni koji su to najmanje zaslužili?

I tako dalje.

Pokušala sam ja taj problem da predstavim i svojim drugaricama, roditeljima, ali kod njih nisam naišla na sličan žar zbog pomenute nepravde.

To je samo jedan primer zbog kog sam i sama sebi dugo vremena posle pridavala epitet: osetljiva, puno razmišlja i analizira.

Onda je došao pubertet. Od rođene ekstrovertne osobe, ja sam postala najveći ćutljivac.

Bolje da ćutim i snimam, procenjujem situacije, nego da se slučajno zamerim drugim ljudima. Da se izblamiram ili, ne d’o Bogo, uradim nešto pogrešno.

Sećam se da sam u toku druženja sa jednim drugom i drugaricom koji su voleli udruženo da me verbalno „tovare“ često odlazila u wc da se isplačem, pa se onda vratim u sobu. Pritom vodeći računa da ne primete suze, jer će tek onda uslediti tovar.

Kako mogu tako? Kako oni ne razumeju? Mene niko ne razume, samo moj dnevnik Meri.

Uveče pre spavanja obrnem u glavi ceo dan da vidim da li sam se nekome zamerila ili je neko možda mogao pogrešno shvatiti neki moj postupak.

Ako pomislim da je moglo biti nekog nesporazuma, ko će čoveče sad spavati i dočekati tek sutra da se izvini.

To je sve tada okarakterisano kao tipičan prenaglašeni pubertet. Od mene same, pre svega, jer sam sve te svoje borbe uglavnom krila od drugih.

Spolja sam bila prilagođena osoba, dobra sa svima.

Na toj „osetljivosti“ sam dosta poradila u svojim dvadesetim godinama, ali sam za mnoge i dalje ostala poznata kao previše isplanirana i organizovana osoba.

Čak i za situacije u kojima to nije bio slučaj.

I za situacije u kojima sam baš bila spontana, ali avaj! Jednom datu etiketu ljudi ti teško skidaju.

Perfekcionizam je takođe nešto na čemu sam dugo radila.

To su samo neki od primera moje visoke senzitivnosti. Ovo je tekst u kom je lepo objašnjena razlika između VS ekstroverta i drugih eksroverata. Planiram i sama da pišem detaljnije o toj razlici u budućnosti.

Koje su karakteristike visokosenzitivne osobe?

To su osobe koje su definitivno intenzivne, na ovaj ili onaj način.

Mnogi im daju i epitete kao što su: čudak, osetljiv, povučen, zahtevan, plačljiv, komplikovan…

Jednostavno, svih 5 čula su nam povećana na maksimum!

Zbog toga smo neretko teški i sami sebi, a kamoli drugima.

Većina VS ljudi su intoverti i za njih važi dosta osobina koje krase upravo introvertne ljude. O tome je pisala Milena u ovom tekstu kod mene. Iako se tekst odnosni na introvertnost, Milena je tipični VS intovert, pa iz njenog detaljno opisanog iskustva može zaključiti kakve su to tipične VS osobe.

Kao što prethodno rekoh, ja sam VS ekstrovert. Većina osobina koja kod VS ljudi važi za povučenost OD ljudi, na mene (i moje dete) se ne odnosi. Nama prijaju ljudi, uklopljeni smo u sve vršnjačke grupe, neretko u centru pažnje. Na igralište idemo samo ako ima puno dece, a ne ako je prazno. Dešavanja sa puno ljudi nam uopšte ne smetaju.

I tako dalje.

 

Pa kako onda odrediti da li si visokosenzitivna osoba ili nisi?

S obzirom na to da na svom Instagram profilu puno pričam o visokoj senzitivnosti, često mi se jave ljudi koji misle da su i oni takvi. A ja opisala samo jedno svoje iskustvo.

Jasno je da na osnovu jedne osobine ili iskustva ne možete suditi o nekome u celosti!

Visokosenztivna osoba ste samo ako zadovoljavate SVA ČETIRI čuvena 4 D.O.E.S. kriterijuma:

1. Dubina procesuiranja informacija (depth of processing)

To vam je ono kad kažu „analizira, previše razmišlja“. Dugo sam mislila da je to npr. zato što sam psiholog ili da je to nešto čega treba da se stidim.

Da je lako to promeniti, jer, Bože moj, „samo prestaneš da razmišljaš“.

E pa, ne ide to tako.

Neka istraživanja pokazuju da mi više koristimo delove mozga koji su zaduženi za dublje procesuiranje informacija i primećivanje detalja.

Dakle, i na nivou fiziologije su nam neke stvari drugačije.

Iako je previše razmišljanja znalo da mi komplikuje neke životne situacije i da mi donese puno noći bez sna, zahvaljujući tome ja imam dar da spoznam stvari iz različitih uglova. Da lako vidim širi kontekst, primetim detalje, dobro kategorišem, brže izanaliziram i zaključim.

Takođe, mnogo češće od bliskih ljudi oko sebe donosim ispravne odluke. Zato što (sad već i „očas posla“) ja procenim moguće alternative, pa u skladu sa kontekstom i potrebama zaključim koja je to najbolja alternativa.

(A pritom sam uspešno poradila na strahu od neuspeha, pa me on u tome ne koči).

2. Preplavljivanje (overstimulation)

Ako ja dublje procesuiram informacije, vidim sve kontekste, detalje, i intenzivnije sve to proživljavam, naravno da ću biti sklona preplavljivanjima.

To su npr. oni moji odlasci u WC da se isplačem kad me drug i drugarica „tovare“.

Ili dani koji su mi potrebni da budem sama nakon nekoliko dana izlazaka. (Za razliku od mogu muža koji je tipični ekstrovert i koji bi i sutra opet mogao da se druži.)

Primer je i situacija kada mužu kažem da bi najlepši poklon za 8. mart bio da me njih dvojica ostave samu ceo dan. Da odmorim od braka, roditeljstva, posla. Da ćutim, da nemam nikakve obaveze i odgovornosti.

Jer sam svemu posvećena 200% i posle nekog vremena me sve zajedno preplavi, pa mi treba jedan dobar reset.

3. Emocionalna reaktivnost (emotional reactivity)

Mnogi ljudi intenzivno doživljavaju emocije, ali mi visokosenzitivci ih doživljavamo na kvadrat.

Većina majki ima potrebu da jako zagrli i non stop ljubi svoje dete ne bi li mu pokazala ljubav. Međutim, meni će neretko kod tog čvrstog zagrljaja krenuti i suze, jer zagrljaj nije dovoljan da detetu dočara intenzitet mojih osećanja.

Moje VS dete kad je imalo „ispade besa“ to je znalo da podseća na autistične ispade. Ali zato i kad je osećao sreću, on je ljubio zid, pod, moju nogu. A to je bilo preslatko!

Emocija ga prosto preplavi i on ne zna kako da je pokaže.

O visokoj senzitivnosti kod dece ću takođe pisati zaseban tekst, jer sam baš svašta o tome naučila uz svog zvrka.

Dugo sam bila vrlo osetljiva na kritiku i to iz dva razloga:

1. imala sam jak perfekcionizam i strah od neuspeha
2. usled velike samoanalitičnosti imam izuzetno razvijenog unutrašnjeg kritičara, pa mi još i tuđa kritika uz to bude previše.

Ovo E is DOES se odnosi i na empatiju. Ima je većina ljudi, ali onakvo intenzivno saosećanje sa ljudima koji moraju da služe kraljice sa početka teksta nemaju baš svi 🙂

4. Svesnost detalja (sensing the subtle)

Tu se misli na sve bitne i nebitne detalje koje mi primećujemo, a drugi ne.

Iskrivljene slike na zidu.

Moja izjava: „Ne smeta mi prašina u mom stanu, ali svaka stvar mora da stoji na mestu.“

Kad sam bila mala nisam mogla da zaspim dok ne namestim ćebe tako da glava nacrtane princeze na njemu ide gore, a ne naopačke na mojim nogama.

Primer toga je i moj sin koji kad uđe u stan prvo što primeti je da neka knjiga ne stoji na svom mestu. Ili da sam stavila neku novu figuricu na policu.

Ranije sam to nazivala opsesivnom kompulzivnošću.

Ovde spadaju i detalji koji nisu opipljivi. Ja odmah primetim da su se npr. drug i drugarica u vezi posvađali pre nego što smo svi zajedno izašli. Prosto ta neka energija u vazduhu mi je očigledna, kao i njihovo ponašanje. Iako se smeše i ponašaju se kao da je sve u redu.

Kako drugi takve stvari često nisu primećivali, zajedno sa mnom smo tu moju „svesnost“ opravdavali time što sam psiholog.

E pa sad znam da to nisu razlozi.

Razlog je taj što imam dar visoke senzitivnosti!

Kako sam prebrodila loše strane visokosenzitivnosti?

Prvo bih da napomenem nešto važno:

Visoka senzitivnost nije bolest niti poremećaj. To je skup osobina koje imaju svoje prednosti i mane.

Od velikog je značaja da prvo utvrdite da li ste i vi ovakva osoba. Tako ćete lakše moći da napravite plan kako da svoje dobre strane pojačate i na kojim manama da poradite.

Na sajtu Elaine Aron možete testirati sebe i svoje dete.

Više puta sam spominjala kako sam danas jedna prava samoaktualizovana osoba, koja prihvata sebe takvu kakva jeste.

Visoka senzitivnost me je u tome delimično kočila.

Najvažnija stvar koja mi je pomogla da dođem do vrhunca ličnog ostvarenja je PRIHVATANJE.

Prihvatila sam da ja generalno „više analiziram“. Pažnju sam usmerila na dobre strane toga.

Da je ok da „puno osećam“ i da to ne mora biti slabost.

Shvatila sam da je ok da me ne razumeju svi takvu kakva jesam. Moje je da vidim sa kim od njih mogu uprkos tome nastaviti dalje, a sa kim ću prekinuti dalje druženje.

Ako neko počne da mi prebacuje što ja komplikujem, što idem ranije kući jer bi baš trebalo da ostanem još – ja to ne shvatim lično.

Znam koja je moja potreba tada i da ona ni na koji način ne ugrožava druge.

Na meni je da li ću izaći u susret njoj, ili potrebama drugih u tom trenutku.

Već dugo ni kritiku ne shvatam lično. Trudim da se da zaista čujem poruku koju osoba tada želi da mi prenese. Ukoliko ona nije konstruktivna, nemam problem da kažem da mi se ne sviđa ton ili da neću dalje nastaviti taj razgovor.

A ako ne uspem u nečemu? Ili me drugi vide neuspešnu u tome?

Pa šta, Saška!? Greške su nužne. One su nekad i dobre za tebe.

Još za vreme studija i volontiranja u raznim NVO sam se puno izlagala neprijatnim situacijama.

To mi je pomoglo da vidim da mogu, da vredim, da je ok pogrešiti.

I kad sam pre nekih 15 godina počela da radim kao psiholog, rekla sam sebi: „Bilo bi dobro da prvo ti budeš sigurna u sebe, da bi i druge mogla tome učiti.“

I tako je ubrzo i bilo.

Nakon prihvatanja navedenih stvari puno pažnje sam posvetila promeni lične perspektive. Onda kada sam to iznova primenjivala, i moje ponašanje i osećanja su se menjala.

Krenula su da idu putem koji je bio željen za mene.

Optimističan, realan. I kao takav je bio bliži željenim rezultatima.