Za čim vi trčite u životu?

Da li se ponekad nađete u situaciji mentalne i fizičke iscrpljenosti? Kada više ne znate ni šta tačno želite ni šta vas je podstaklo da radite to što vas umara. Kada imate osećaj da želite da odustanete jer je to nešto što radite prestalo da ima smisao, pa onda osećate krivicu i bes na sebe što ste vreme protraćili na nešto što vas više ni ne ispunjava.

Ja se jesam našla u takvoj situaciji. Više puta. Ponekad sam sve obustavljala u momentu saznanja da „to nije to“, ali češće sam celu priču doterivala do kraja, kako ne bih osetila gorčinu protraćenog vremena. No, u tim situacijama nisam osetila ushićenje niti radost kakvoj sam se nadala s početka. Više je to bilo olakšanje jer je sve gotovo, pre nego ushićenje zbog samih rezultata. A priznanje takve realnosti samoj sebi je bilo baš porazno.

„Prestani da trčiš za onim što ti misli žele i kreni da trčiš za onim što ti duša ište“ (nepoznat autor) 

Ovo saznanje me je diglo iz mrtvih. Zaista, kada primat damo glavi često se ispostavi da nam je ona u stvari neprijatelj. Neretko nas tera da trčimo za pogrešnim vrednostima: za novcem, prestižom, uspehom, provodom, za pogrešnim ljudima. Koliko samo osoba nije vredno naše pažnje i našeg dragocenog vremena. Družimo se tako sa nekima koji nam samo kradu energiju, crpe sve što je pozitivno u nama ili nas prosto iskorišćavaju. Oni čine da imamo manje vremena za ljude koji trče SA nama, koji nam daju isto koliko i traže i koji nas strpljivo čekaju dok ne shvatimo da smo trčali ZA pogrešnim ljudima.

Koliko puta u životu trčimo i za pogrešnim „SOBOM“? Kada mislimo da smo nešto što nismo ili kada želimo da budemo nešto što nikada nećemo dostići. Glava nas često zarobi u prošlosti ili nas nestrpljivo vuče ka budućnosti, dok nam sadašnjost izmakne iz ruku. Opterećujemo se starim greškama, borimo se sa krivicom zbog nečega što je već završeno ili je prebacujemo na drugu osobu. I tako često narušimo i fizičko zdravlje, jer smo na celom tom mukotrpnom putovanju i sopstveno telo zapostavili.

A srce svo vreme kuca, održava nas živima i pokušava da pobedi bitku sa ogromnom i punom glavom. Tako često ga ne slušamo ili se pravimo da ne postoji, a ono je neretko centar sve naše ljubavi i svih naših bitnih uvida. Uvida? Pa kako to sad. Zar uvidi ne pripadaju glavi i našim mislima? Naravno da da. I naravno da glavu ne možemo u potpunosti isključiti. Uvidi koji dolaze „od srca“ su oni koji sadrže naše želje i našu ljubav prema sebi i drugima. Ti uvidi nemaju tačku na svom kraju, već su otvoreni za promene i nedefinisane završetke. Uvidi koji dolaze isključivo iz glave predstavljaju zahteve (neretko „po svaku cenu“) i uglavnom se završavaju sa jednim velikim uzvičnikom. A stvarnost nas onda često ošamari jer ne prihvata takav naš zahtev.

Kako da trčite za pravim vrednostima?

Ljudi imaju različite  prioritete. Međutim, postoje neka univerzalna pravila koja bi valjalo svi da poštujemo, ukoliko želimo trčanje u pravom pravcu za nas.

1. Zamrznite trenutak. Iako mi je kako sam odrastala sve teže bilo da se posvetim sebi „sada i ovde“, to mi je posebno postalo lako i dragoceno kada sam se ostvarila kao roditelj. Dete te neretko tera da budeš u trenutku i da shvatiš da sve može da sačeka, a njegovo odrastanje ne može.
2. Posvetite se svom telu. Ono je naš hram koji nažalost tako često urušavamo. Čak i ako nemate vremena za svakodnevno treniranje ili zdravu ishranu, i povremene takve pozitivne promene će vam značiti. Na primer, prijavite se na neki maraton, isprobajte sebe i svoju izdržljivost. Pružite svom telu zadovoljstvo pročišćenja posle slatkog umora. Beogradski maraton, na primer, ima trku zadovoljstva u kojoj može učestovati bilo ko, bez obzira na fizičku pripremljenost. Sigurna sam da nešto slično postoji i u vašoj okolini. Samo je potrebno da donesete odluku o takvom izazivanju sebe. To je samo jedan dan, ali vam puno toga može doneti. (Kako se možete posvetiti svom telu i zdravlju dok ste trudni, pročitajte ovde).
3. Pronađite dobitak u svakom gubitku. Krize i porazi nas mogu ojačati, samo ako im to dozvolimo. Prvo nas dovedu do dna, ali nam onda daju priliku da ustanemo jači nego ikada.
4. Oterajte energetske vampire oko sebe. Niste dužni da se sa nekim družite „radi reda“ ili zato što vam je tog nekog žao. Nemojte trčati za ljudima koji vas nisu vredni ili koji vas ne žele u svom životu. Ne gubite tako prostor za osobe koje vas prihvataju baš takve kakvi ste. One vas neretko vole i više nego što vi sami sebe volite.
5. Naučite da budete zahvalni. O tome takođe puno možete naučiti od sopstvenog deteta. Njemu je svaki dan sadašnjost, i u srcu i u mislima. Dete ne zna za „nemam“, „ne smem“, „ne mogu“. Jedino NE koje ono prihvata je NEĆU. A i to NE je usmereno na „sada i ovde“. Zato što ono u tom trenutku to želi, a ne zato što drugi tako kažu ili zato što se boji neuspeha.

 Za čim onda treba trčati? Isplati li se to uopšte?

Meni se na kraju cele ove priče nameće samo jedan logičan zaključak: u životu jedino vredi trčati ZA i SA zdravljem, decom i ljubavlju koja je uzvraćena (intimnom, prijateljskom, porodičnom, ljubavlju prema sebi samom). Sva ostala trčanja neretko zahtevaju samo polagano hodanje ili pak stajanje u mestu. U suprotnom predstavljaju bespotreban gubitak energije i vremena.

Ovo je moj prvi tekst u Coca-Cola Bloggers Network Adria, regionalnom projektu kojim se pruža podrška blogerima da profesionalizuju svoje blogove. Pozivam vas da pročitate šta su pisale i druge kolege blogeri iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije.