Zašto je sport važan još na ranom uzrastu i kako da pomognete detetu da ga zavoli?

Moj zvrk je motorički baš aktivno dete. Neki bi rekli „tipičan dečak“.

Voli da se penje, skače, da se provlači, preskače. Drugim rečima, voli da pokretima i dodirima istražuje svet oko sebe.

Otac mu je dugo vremena bio profesionalni fudbaler, a i mama je bogami oduvek volela fizičke aktivnosti. Bilo da je to bilo rekreativno posećivanje teretane ili vežbanje kod kuće – nešto je uvek bilo u igri.

Sećam se da je u mojoj roditeljskoj kući bilo normalno da me mama i tata preskaču dok po celom stanu radim trbušnjake. Slično je sad i u domu sa zvrkom. Muž i ja neretko radimo izdržaje, a onda se i mali neizostavno priključuje ili da i on kao radi neke svoje vežbe, ili da se popne na nekog od nas pa nam tako bude dodatni teg za intenzivne trbušnjake.

Zašto smatram da su fizičke aktivnosti jako važne još na ranom uzrastu?

Iako je u međuvremenu zvrk otkrio i pevanje, knjige i podjednako uživanje i u mentalnim aktivnostima, muž i ja smo saglasni da ćemo kod njega uvek podsticati nekakvu fizičku aktivnost.

Ovo su razlozi zašto tako razmišljamo:

1. Bolje fizičko zdravlje.

Počevši od kilaže, preko jakih i čvrstih mišića i kosti, pa sve do dobro razvijenog srca i respiratornih organa, jasno je da redovna fizička aktivnost u velikoj meri utiče na pravilan fizički razvoj deteta.

Vidim i po njemu kako se razvija u fit dečaka iako često jede kao mećava.

2. Dobro razvijeno držanje, fleksibilnost i koordinacija.

Danas kada je veća verovatnoća da će deca više nego ranije sedeti za kompjuterom ili tv-om, redovna fizička aktivnost će im pomoći da imaju pravilno držanje.

A ako ih puštamo da se penju i istražuju po različitima igralištima, preprekama i poligonima, puno ćemo im pomoći i u razvijanju sitne i krupne motorike, fleksibilnosti i koordinacije.

Obzirom da sam psiholog, svesna sam koliko fizička aktivnost pomaže razvoju mozga kod deteta. To podržava i čuveno NTC učenje:

Kretanje je temelj za razvoj mozga. (Ranko Rajović)

Kada je dete fizički aktivno, pored pokreta tela ono tad ima aktivno i čulo vida, čulo sluha i ravnoteže, i još puno drugih centara u mozgu, što sve povoljno utiče na stvaranje i učvršćivanje novih sinapsi u mozgu.

3. Bolja koncentracija i podsticanje zaključivanja i razmišljanja.

Dok pratim kako zvrk izučava i savladava različite prepreke na igrališu, iznova uviđam koliko se on istovremeno uči strpljenju i koliko razvija svoje kognitivne funkcije.

Skoro je to bilo npr. sa onim voćkicama na malom zidiću, preko kojih može da se popne na vrh igrališta (kao mini free climbing). Prvo je tražio da mu ja pomognem da se popne. Onda je hteo sam, ali da mu ja govorim gde kad treba da stane. I odjednom je krenuo sam da se penje.

Povremeno je pokušavao putem pokušaja i pogreški, a onda je bukvalno zastajkivao i razmišljao, pa sam zaključivao i uviđao gde sledeće da stavi rukicu ili nogu.

4. Jače samopouzdanje.

Isti ovaj prethodni primer sa voćkicama: kada se uspešno popne na vrh, sav se ozari i vikne ushićeno „uspeo sam, mama“.

Ne postoji veća sreća od te u tom trenutku. Ni kod njega zato što je uspeo, ni kod mame koja je ponosna na svoje dete i koja direktno, onako sa strane, svedoči građenju njegovog samopoouzdanja i samostalnosti.

5. Odlično rešenje za stres.

Još uvek mi u glavi odzvanja naša rečenica koju smo jedno vreme često koristili: „idemo napolje da se mali istrči i isprazni„. Bukvalno kao malo kuče.

Živimo u malom stanu i često se u njemu i mi odrasli unervozimo jedni sa drugima, a kamoli naš mali miš. Bilo je dana kada je bukvalno grebao vrata želeći da izađe napolje.

Kad se istrči, napenje, napada i nadiše svežeg vazduha, posle sve bude barem malo bolje.

6. Jako važan za razvoj emocionalnog života i socijalnih odnosa.

O ovome bih mogla anale pisati, ali spomenuću samo neke od koristi: radne navike, strpljenje, deljenje, timski rad, takmičarski duh, borba sa porazom, poštovanje pravila.

Važi čak i za nestruktuirane igre, a ne samo za organizovan sport.

Kako se kod deteta može podstaći ljubav prema sportu?

Kad govorim o sportu na ranom uzrastu, naročito u prvim godinama, mislim pre svega na nestruktuiranu, slobodnu igru.

Sve je to sport: i kad trči po ulici, i kad gura motorić, kad se penje po stepenicama ili spušta niz tobogan.

Ako na svaku od tih svakodnevnih aktivnosti gledate kao na sport, i one će onda biti jednako podsticajne za razvoj vašeg deteta, baš kao da ste ga uključili na neku organizovanu fizičku aktivnost.

Ove stvari su po meni one na koje kao roditelji treba da obratimo pažnju, pa da nam dete voli sport i bude istrajno u njemu:

1. Posmatrajte!

Moj muž npr. nije mogao da dočeka da nam sin naraste, pa da ga upiše u neki fudbalski klubić u gradu. San mu je bio da pika loptu sa njim, baš kao što je on sa svojim ocem. Kad ono, cvrc. Kad god zvrku bacimo loptu on se sagne da je uzme rukama. Nijednom je nije šutnuo!

OK. Moguće da fudbal neće biti za njega.

Primetili smo da su mu fascinantni koševi, pa smo mu zato kupili onaj dečiji za po kući. Evo ga sad sa svojim tajom danima ubacuje lopte u koš i priča o tome po ceo dan.

2. Pitajte dete!

Čak i kad mislite da vam je dete malo, izenadićete se njegovim odlučnim odgovorom ako mu postavite pitanje da li bi negde hteo da ide.

Naš zvrk u poslednje vreme jako voli da peva. Jednom sam ga iz šale pitala da li hoće da ga odvedem negde da trči i skače ili da peva. On je rekao: da pevam!  

Posle par dana sam ga pitala isto i on je isto i odgovorio. Možda je to bila slučajnost, a možda njegova iskrena želja.

Ne planiramo još neko vreme da ga opterećujemo uključivanjem na bilo kakve treninge ili časove, ali kad budemo odlučivali, sigurno će to biti u skladu sa onim što mislimo da najviše voli. I sa onim što on kaže da bi probao!

3. Izbegavajte poređenja i ostvarenja SVOJIH snova na sopstvenom detetu!

Nije važno ako svi u vašem okruženju idu tu i tu, toliko i toliko.

Nije važno ni ako ste vi imali određeno očekivanje od deteta.

Važno je ono što on želi i ono za šta mislite da ima talenat.

Pustite dete da živi svoje snove, a ne vaše.

4. Učite ga pravim sportskim vrednostima.

Ono „važno je učestvovati, a ne pobediti“ nije mit. Budite tu da dete učite da je važan i proces, ne samo rezultat.

Naučite ga kako da trpi poraze i kako da se iz njih kao Feniks visoko uzdigne.

Naučite ga upornosti i istrajnosti kroz sport. Npr. ako menja pet sportova i u svakom odustane već posle prvog treninga, jer ga „mrzi ili njegov drug više neće da ide tamo“, iskoristite tu priliku da ga naučite kako da ne odustaje odmah na početku. Predlog može biti da se odmah dogovorite da kad se već upiše mora barem do kraja sezone/polugodišta da ide, pa onda može odustati ako mu se ne sviđa.

5. Ne forsirajte ga!

Ne optrećujte dete sa 5 treninga i 10 stranih jezika. Naročito ne na ranom uzrastu.

Pustite ga da neometano i slobodno raste.

I pustite ga nekad da padne. Budite tu, ali mu dozvolite da sam istražuje i savladava prepreke. Nisu baš sve opasne. Nekad vam se to samo čini.

Takođe, budite svesni da nisu svi predodređeni da budu sportisti. S tim u vezi, fizička aktivnost ne mora uvek biti sport per se. To kod neke dece može biti i svakodnevna šetnja sa mamom i tatom, spuštanje niz tobogan ili igranje u pesku.

Sve su to aktivnosti u kojima deca razvijaju svoje fizičke i kognitivne sposobnosti, u skladu sa svojim afinitetima i predispozicijama.

Vaše je da ih pratite i da ih podstičete.

A pre toga svega vas pozivam da se uključite u kampanju koju je pokrenuo Novak Đoković. Sami ili sa detetom na A4 papir napišite jednu reč kojom biste opisali šta sport predstavlja za vas. Slikajte se ili snimite sa tim papirom.

Potom fotografiju ili video podelite na društvenim mrežama, uz obavezan hashtag #sportin1word.

Kampanja traje do 30.04. i sve fotografije i videi će se naći u jednom zajedničkom finalnom videu, čiji će osnovni cilj biti da pošalje globalnu poruku o tome koliko je sport važan za sveukupan razvoj deteta.

Više o kampanji možete pronaći ovde.

Ovo je naš doprinos: