Kako sam naučila da živim sa potkolenom protezom?

Imala sam priliku i da lično upoznam Slobodanku, glavnu junakinju naše današnje priče.

Da nisam znala njenu priču ni u jednom trenutku ne bih primetila da ima protezu. Ni vizuelno, ni u razgovoru sa njom.

Ono što je odmah uočljivo kod nje je njen veliki osmeh i ljubav prema životu.

Na moje veliko zadovoljstvo poželela je da za vas priča o svom životnom putu i načinima na koje se izborila sa izazovom koji je stavljen pred nju.

živim sa protezom

Ko je Slobodanka Todorić Antonić?

Majka sam dva zlatna dečaka, Todora i Konstantina. To je moja najbitnija uloga!  I uloga supruge, naravno.

Rođena sam u Novom Sadu. Odrasla sam na selu, u toplini porodične kuće. Skromno, ali uz puno ljubavi.

Koji je izazov sa kojim si se izborila?

Izazov koji mi je nametnuo život je taj što mi je 18.aprila 2000. godine ukradeno detinjstvo i sva ta bezbrižnost koju sam imala. Tog dana krenuo je moj novi život.

Sećam se da je bio topao sunčan dan. Krenula sam da vratim knjigu u seosku biblioteku.

Devojčica svetle kose, u crvenoj majici i helankama boje kajsije sa sitnim plavim cvetićima uzela je svoj poni bicikl i krenula put biblioteke.

Kada sam kretala iz dvorišta naše kuće sestra me je molila da je sačekam da bi išle zajedno, ali iz nepoznatog razloga nisam pristala. Sudbina se već tu umešala, rekla bih.

Na pešačkom prelazu glavne ulice koju sam prelazila gurajući bicikl desila se ta strašna nesreća koja mi je promenila tok čitavog života.

Udario me je putnički autobus. 

Gurao me je ispred sebe ne znam koliko metara, i to zbog toga što baš u tom trenutku nije imao ispravne kočnice.

Ne sećam se tačno baš svakog detalja u tom trenutku. Valjda se tako naše telo štiti od šoka koji doživi.

Pri nesreći mi je bila povređena glava, karlica i smrskana mi je desna potkolenica. Nakon toga je usledila i gangrena noge.

Nije bilo spasa – amputacija je bila jedino rešenje.

Nakon četiri dana ležanja u komi probudila sam se. Moj glavni zadatak tada je bio da nastavim da se borim za svoj dragoceni život.

U početku sam dosta i plakala. Bilo je i dana kada mi je bilo previše da čujem da će opet da usledi neka intervencija.

Sećam se da je majka bila stalno tu. Spavala je u dečijem krevetiću do mene i bdila nada mnom. Mazala je svaku moju ogrebotinu.

Šest meseci je bila uz mene u bolnici i uopšte nije išla kući.

Nikad nisam videla nijednu njenu suzu. Sada kada sam i ja majka uviđam kolika je njena bol tada bila.

Svakodnevno je dolazio i tata. Nekad i po tri puta dnevno da me vidi. Moja rođena sestra i svi ostali članovi naše velike familije takođe su dolazili i davali mi podršku. Uz njihovu podršku sam se nekako pomirila sa svim teškim okolnostima.

Ni sada ne znam odakle jednom detetu toliko snage da pregura sve to.

Mogu slobodno reći da mi je u celoj situaciji puno pomogao i humor

Na odeljenju sam stekla simpatije svih doktora i sestara. Prepoznavali su me po mom širokom osmehu i potrebi da se uvek našalim.

Humor mi je pomogao da ne klonem duhom, ali sam sigurna da je on imao pozitivnog uticaja i na moj fizički oporavak.

Nakon par nedelja počele su vežbe za jačanje mišićne muskulature u krevetu uz nadzor fizioterapeuta, a ubrzo i ustajanje. Drugim rečima, krenula sam da uvežbavam hod na štakama i u tome sam bila vrlo uspešna.

Imala sam jaku volju i želju da prohodam.

aleksandra birta blog devojcica

Za oporavak je jako važno stanje uma

U glavi mi je stalno bila porodica i moj dom, tamo gde sam bila najspokojnija. To me je držalo i davalo mi snagu da napredujem i da što pre izađem iz bolnice.

Bila sam dete koje još nije ni razvilo mnoge strahove odraslih, pa nisam ni bila svesna koliko je zaista bila teška moja situacija.

Želela sam samo da gledam napred i da ne razmišljam o tome šta bi bilo kad bi bilo.

Da sam drugačije razmišljala verovatno me ne bi bilo među živima. Bila sam zahvalna što sam ostala živa, što ću moći da hodam, da izlazim napolje. Neću više biti vezana za krevet i osuđena na stalnog pratioca.

Bile su jako male šanse da preživim i da ostanem mentalno funkcionalna nakon teške povrede glave. O tome da ću ponovo hodati niko nije ni pomišljao.

A ja sam uspela u svemu od toga!

Nakon tri meseca vežbanja i truda došao je i dan mog protetisanja. Sada slobodno mogu reći da je to bio najsrećniji trenutak u mom životu. A nakon nesreće mi je delovao kao najgori dan koji me iščekuje!

Bio je to 20. jul, inače rođendan mog oca. Njegove suze sreće tada nisu mogle da se sakriju i pamtim ih i dan danas.

Konačno sam stala na obe noge i postala sam, kako ja volim da se našalim, barbika sa plastičnom nogom.

No, borba naravno nije ni tu prestala.

Trebalo je sad ponovo vratiti šemu hoda, naučiti živeti sa svojim pomagalom i praktično se sroditi sa njim.

Premalo godina i još manje životnog iskustva učinilo je da rane brže zarastu ida tuga i razočarenje zbog novonastale situacije pređu u trenutke sreće.

Ja sam ponovo hodala, i to bez ičije pomoći ili pomagala. Malo li je!

Vremenom sam se saživela sa svojom protezom.

Moji najbliži me nikad nisu gledali sa sažaljenjem. Bila sam ravnopravna sa svima njima i to mi je dalo sigurnost da se tada ne osećam ništa drugačijom ni od svojih vršnjaka.

A onda je došao pubertet…

Psihički i fizički sam krenula da se menjam baš kao i moji drugovi iz razreda. Ipak, vremenom sam počela da uviđam da me neki od njih gledaju drugačije i da misle kako je sve to vezano za moju nogu strašno i ružno.

Odbijali su da prihvate takvu osobu u svoje društvo.

Krenuli su da mi smetaju napadni pogledi u moju nogu, ukoliko na primer obučem šorc i moja proteza postane vidljiva.

tužna neshvaćena odbijena devojka

Ipak, dani su prolazili i ja sam odrastala kao i sva druga deca.

Imala svoje društvo koje me je prihvatalo, slavila sam rođendane, išla na žurke, zaljubljivala se. Život je nekako išao svojim tokom.

Upisala sam srednju medicinsku školu i kroz godine školovanja u toj školi dosta toga sam naučila.

Uvidela sam da nisam jedina i da hiljade  ljudi na svetu živi bez noge, ruke ili ima neki drugi nedostatak.

Kaže se da je znanje moć!

Meni je znanje iz struke dalo moć da se osećam stabilno i sigurno na svojim nogama.

A život vas svaki dan tera da se izborite za svoje mesto pod nebeskom kapom.

Kažem vam, ne znam odakle toliko snage i hrabrosti jednoj devojčici, ali Bog nam nešto uzme, a nešto da.  I u svemu tome znam da je moja porodica bila moj vetar u leđa.

Nakon završene srednje škole sam se zaposlila kao fizioterapeut na dečijoj rehabilitaciji, radila sa decom i učila ih iste one stvari koje su mene učili da bih prohodala.

Šta ti je život, ha?!

Kasnije sam prešla da radim u školi za decu ometenu u razvoju ’’Dr Milan Petrović“ .

Tu sam upoznala sadašnjeg supruga, svog kolegu fizioterapeuta. Rodila se ljubav, osetila sam veliku sreću i još više ojačala kao ličnost. Udala sam se, rodila dvoje zdrave dece i sada živim kao i sve druge žene.

Čak i lakiram nokte na svojoj protezi. Toliko sam se srodila sa njom.

Trenutno radim kao pomoćnik knjigovođe. Nažalost u našoj državi se samo priča kako invalidi imaju povlastice i prava, ali to je sve prazna priča.

Šta bi poručila osobama koje se bore sa sličnim izazovom?

Svim osobama sa bilo kakvim invaliditetom bih poručila da je važno voleti i poštovati sebe.  Izuzetno je važno prihvatati sve što nam život nameće i prihvatiti sebe u celosti.

Bitno je da je u srcu mir, a u duši lepota. Naučite da se ne opterećujete puno ako neko misli loše o vama.

Pronađite ljubav u svakom novom danu. Jer, svaki novi dan je još jedna pružena šansa. To često shvatimo tek kada budemo na ivici da nam život bude oduzet.

Volite.

Nađite ljude koji vas prihvataju onakve kakvi jeste i radujte se životu zajedno sa njima!

Moje ime je Aleksandra. Ja sam majka i žena, psiholog i freelance pisac. Često mislim da nešto može bolje i lepše. Osim kada odlučim da uživam u trenutku baš onakvom kakav jeste. Jer, život je onakav kakvim ga mi napravimo!

2 thoughts on “Kako sam naučila da živim sa potkolenom protezom?

Volela bih čuti tvoje mišljenje: